Pročitao sam negde da je jedan čuveni zločinac umro brzo, lakom smrću: od srčanog udara dok je bio na pecanju. Verovatno sledi pitanje: zašto je imao toliko sreće ako je činio toliko zla?
Prvo, ima toliko toga lošeg da je nemoguće lako okajati toliko grehova za života samo kroz samrtne muke. Prave muke za njega počinu posle smrti, u vremenu između dva života. Da, postoji međuprostor, a koliko će se tamo zadržati zavisi od greha sa kojima je umro. Ispaštanja su tamo gora od smrti. Pre svega, strah je toliki da rasprskava kosti. Tupa praznina ispunjava sva čula, užasava i guši. Bestežinsko sivilo bez mraka i svitanja, bez treptaja i uzdaha, bez igde ikoga, bez ičega, sa neopisivom težinom za koju ne znamo ni odakle dolazi ni koliko će trajati u tom nepojmljivom vremenskom prostoru.
Kad smo već kod smrti, reći ću i ovo:
Treba pustiti, iako je teško, razmisliti kako da u tom trenutku ne budemo sebični. Možda više plašimo sebe rečenicom „Kako ću sada JA bez tebe“ ili „Ostavio si ME…“ i sl. To nije do nas! Nismo mi u centru tog zbivanja! Udahnite, idemo dalje.
Drugo pitanje: zašto deca umiru prerano? Valjda su makar ona bez greha? Nisu imala vremena da zgreše – ponekad ni nedelju dana! Imao sam jedan slučaj kada su kod mene došli roditelji deteta koje je iznenada umrlo bez prethodne bolesti. Bili su očajni, u teškoj tuzi i žalosti. Dete je bilo izuzetno lepo, darovito i toliko napredno da je u mnogo čemu bilo ispred svojih vršnjaka Njegova duša je napredovala tolikom brzinom, uz podršku okoline naravno, da um to nije mogao da prati. Tu je bila i stalna pretnja velike nadmenosti i gordosti. Talenat uvek nosi tu odgovornost: ne smemo dozvoliti da nam isprlja dušu – on je tu da bolje služimo drugima.
Ukratko, duša je nastavila dalje, do novog početka. Ovaj slučaj je ekstreman. Ne morate se plašiti za svako pametno dete, dovoljno je da im samo pomognete da odrastu u dobre ljude. Ne utiskujete u njih svoje ambicije, frustracije i slabosti – nećete ih ispraviti velikim uspehom deteta. To niste vi, nisu to vaši uspesi. Tako im samo činite medveđu uslugu. Podržite ih, ali ne na silu, usmerite ih, ali ne preterujte! Inače, kada se dete razboli ili dođe do poremećaja energetske strukture, odgovori se traže u roditeljima, ne u deci. Ako roditelji nisu odgovorni, problem je verovatno karmičke prirode.
Metafizički gledano, mi smo svetlost. Naša duša živi ljudski život u fizičkom telu na Zemlji. To se može posmatrati i naučno jer je dokazano da DNK i sve ćelije našeg tela emituju različite nivoe energije. Naše zdravlje zavisi od te energije! Kada nam zdravlje slabi, energija se gasi, a kada nam se zdravlje vraća, energija se raspaljuje. Duša zapravo igra veoma značajnu ulogu u regeneraciji našeg tela.
Suptilna energija univerzuma, čiji smo mi deo, neophodna je za naš život. Treba otkriti tu energiju u svima nama, a to je proces koji traje. To je pravo putovanje života! Što smo svesniji ovoga, to nam je um širi, to mu više dopuštamo da vidi i razume. Srećom, taj proces duhovnog uzdizanja ne možemo prekinuti. Dok postajemo svesniji, prepoznajemo zakone univerzuma, principe koji diriguju životima i međusobnim delovanjima.
Nauka takođe dokazuje i tek će dokazati sve ovo o čemu govorimo. Pogrešno je misliti da sve na svetu mora da se nađe u okvirima nauka. Da je nauka otkrila sve što postoji, ne bi za njom više ni bilo potrebe. Neke istine moramo samo da prihvatimo, iako nauka tek treba da stigne do njihovih dokaza.
Ništa nije slučajno. Slučajnost ne postoji! Sve što se pojavi u našem životu, tu je zbog nas, uključujući i ovo što trenutno čitate. To je znak da ste spremni da to primite, da ste dobili priliku. Ako to možete da osetite, možete i da ga upotrebimo za svoje dobro. Možda nemate pojma zašto je to ušlo u vaš životu, kako se pojavilo, ali treba da znate da ništa nije slučajno. Iskoristimo ovu priliku za pozitivne stvari, za promenu. Tako ćemo biti čistiji, spremni da ispoljimo ono što volimo, a to je način da primimo moć oslobođene energije.