Ko sam ja? Kuda idu moje misli? Da li sam zaista odgovoran za baš sve što mi se dešava?
Sva ova pitanja su nam svima jako važna, a meni je posebno važno da ih shvatite ozbiljno i na njih date što bolji odgovor.
Mi možda i nismo samo naše misli, ali naše misli jesu materijal od kojih je izgrađeno sve drugo u našem svetu. Svaka misao pokreće određenu energetsku vibraciju. Um registruje i ređa u fascikle, svuda po našem bio-polju. Imamo prolazne misli koje se lako brišu, lako se i zaboravljaju. Postoje i one koje su nastale pod stresom ili nekim drugim snažnim utiskom i one ostavljaju dublji trag. One su toliko jake da unutar našeg polja stvaraju svoje malo polje koje se kasnije aktivira automatski svakom, pa i najmanjom mišlju slične prirode.
Svaka misao može da se realizuje, da se ostvari. Kako se to dešava? Svaka ima svoju snagu i postoji nivo koji treba prebaciti. Slabije misli moraju ili da se intenziviraju snagom naših emocija ili pak da se često ponavljaju kako bi frekventnošću nadomestile intenzitet. Svaka, svaka, svaka misao, pa i ona najmanja, tako može da bude aktivirana. Postavlja se pitanje kako je možemo isključiti? Moramo preći na neku drugu misao.
Potreban je afirmativni oblik. Evo primera. Ukoliko je misao: „Šta ako sutra dobijem otkaz na poslu?“, treba se truditi da ona polako postane: „Ja sam spokojan/na na poslu koji je idealan za mene.“ Treba nam svršeni oblik glagola i što više slobode u formulaciji kako bi univerzum uradio ono što je najbolje za nas. Nismo mi uvek dovoljno svesni da znamo šta bi bilo najbolje za nas niti imamo toliko vere, a univerzum uvek radi u našu koristi. Setite se uvek – ne prepoznaje +/- već samo snagu vaše misli.
Dominantna misao u mnogo sličnih tako postaje uverenje. Uverenje je uvežbana misao, često praktikovana frekvencija. Često je pitanje da li je misao dobra ili loša (pa tako i uverenje), ali tu ne treba neke velike mudrosti. Ako donosi pozitivnu emociju u vama, onda je svakako dobra. Ako je emocija negativna, onda nešto nije u redu. Treba slušati svoj unutrašnji glas. Ne brinite, to se vežba. Nećete strahom oterati loše misli. Vi jeste svoje misli i privlačite ono što vi jeste. To nije veštački proces, već proces rasta i samolečenja. Pošli ste na ispit sa mislima:
Da li sam dovoljno naučio?
Šta ako izvučem nešto što ne znam?
Šta ako profesor bude grub prema meni?
Misli neće okrenuti njegov broj i tužiti vas za ono što ne znate. Vi ćete izaći i smrdeti na strah, a duboko u sebi već ste završili programiranje poraza. Čemu možete da se nadate? Kako to zapravo funkcioniše?
Emocija povećava frekvenciju vaših misli i one nailaze na polja oko vas i komuniciraju sa njima.
Ljudi često kažu (i misle i veruju!): „Ja ništa ne radim, ne učestvujem, ja samo gledam.“
Gledate, misli se stvaraju. Male su, ali ima vremena. Ponoviće se, porašće. Poverovaćete u te slike koje gledate. Dajte samo vremena i pažnje. Posmatramo dobro i dobijamo dobro. Posmatramo loše i dobijamo loše. Slično privlači slično. Jake vibracije uverenja transformišu se u navike, a svi znamo koliko se one teško menjaju. Tako naše misli postaju naš život. Zaista!
Da li je sada jasnije zašto ne treba trošiti pažnju na rijaliti programe?
Da li sada znate zašto ne treba nikoga nikad da ogovarate?
Govorite o drugima i gledate druge – nemojte se čuditi kada to pozove nesreću na vaš prag. Što ne gledate bolje od sebe? Nasmejaniji ljudi takođe postoje, postoje i iskreno srećni. Probajte da to postane vaš rijaliti. Biće i vama bolje.