Šta se dešava iza kulisa? Eto na primer, vi i ja smo se upoznali, razumeli priču i sada osećam da se stvorila neka energetska atmosfera oko nas. Da li ikada razmišljate o tome šta je to izvan svega ovoga što vidimo oko nas i gde smo mi u svemu tome? – pitala me je žena koja je sedela pored mene u avionu, posle kraćeg, uljudnog razgovora.
Zanimalo me je naravno šta se dešava kada dođe do preklapanja bioenergetskih polja. Isto tako šta se dešava ako ta polja već postoje. U tom slučaju jasno je da su ona deo mnogo većeg sistema. Mozak je i prijemnik i emiter. Mi smo jedna mala jedinica u velikom sistemu i elektromagnetnom polju Zemlje, univerzuma ili Boga, kako god to zvali.
Rekli ste Bog?
Moje skromno mišljenje jeste da je Zemlja jedina planeta u Mlečnom putu koja je stanište toliko potopljeno u ogromnoj religioznoj pokornosti. Mislim da je to zato što su ljudi odredili šta je ispravno, a šta pogrešno. Ako ovo uradim, kazniće me Bog. Ako uradim ono drugo, biću nagrađen. Možda je ovo slab opis, ja samo pokušavam da trasiram stazu kojom idemo kroz život, ali stvarno mislim da izvan nas samih ne postoji dobro i loše. Mi sudimo previše površno.
Da li to znači da smo u službi greha nemorala i izopačenosti?
Mislim da ne. To prosto znači da treba da poboljšamo svoje izražavanje i razumevanje onoga što radimo. Postoje stvari koje radim i znam da će mi to pomoći da se razvijam. Postoje druge stvari koje me neće razvijati. Međutim, to nije dobro ili loše. Bog nije neko ko iza ugla čeka da nas kazni zato što smo uradili ovo ili ono. Nije Bog neko ko osuđuje ljude. Bog je kao neka vrsta opšte zamenice za one delove našeg doživljaja sveta koji su nekako transcedentalni, uzvišeni.
Šta je Bog?
Ja ne znam šta je Bog. Ali imam iskustvo koje je za mene Bog. Ima nečeg veoma stvarnog u vezi sa prisustvom koje zovemo Bog, premda nemam pojma kako da definišem Boga. Na primer, da li vidim Boga kao osobu ili kao stvar. Ja ne verujem u Boga, ja znam da on postoji!
Ljudsko biće ne može da objasni Boga više nego što riba može da objasni vodu u kojoj pliva. Bog je superpozicija duha u svim stvarima. Mi smo Bog u stvaranju i zasada moramo ići ovom stazom. No, jednog dana moraćemo voleti apstraktno onoliko koliko volimo ovo stanje zavisnosti.
Kao mali imao sam mnogo ideja o tome šta je Bog. Sad shvatam da nisam dovoljno svestan da istinski razumem šta znači taj koncept. Većina problema koje su religije i razni filozofski pokreti proizveli tokom vekova bili su greške jer su stvarali realnost da je Bog neko posebno, odvojeno biće od nas koje moramo da obožavamo, kome moramo da se pokoravamo da bi mu se dopali i od koga treba da se nadamo nagradi na samom kraju svoga života. To nije Bog. Bog je nešto mnogo veće.
Ljudi lako popuštaju kad im se preti tim kosmičkim kaznama večnog ispaštanja. Međutim, Bog ne postoji tako. Bog mora biti veći od najvećih ljudskih slabosti i od veličine svake ljudske veštine.
Kakva arogancija i potreba za kontrolom kada Boga stvaramo po svojoj slici!
Da li verujem u Boga? Kažem: Reći ću da samo ako pod time podrazumevate neodredivi princip od kog sve zavisi i koji bez sumnje daje značenje Univerzumu.
No, ja smatram da je taj princip izvan našeg dometa i razumevanja. Ipak, ono što me iznenađuje je što vidim toliko ljudi koji tvrde da su religiozni, koji u to veruju i koji su uvereni u svoju besmrtnost u Bogu, ali i dalje pridaju važnost ovozemaljskom postojanju. Oni nisu ni logični, ni iskreni prema sebi. Čini mi se, kada bih bio potpuno siguran u život posle smrti, prizor ovog ovozemaljskog života mi ne bi imao nikakvu vrednost i trebao bih biti potpuno ravnodušan prema njemu. Živeo bih potpuno, iščekujući taj drugi, pravi život i sasvim bih se posvetio unutarnjem radu na sebi.
Jedini način na koji ću shvatiti sebe u svemu tome nije u traženju odgovora na pitanje šta radim svom telu nego šta radim svom umu. Zato, ako svesno gradimo svoju sudbinu i ako se svesno, sa duhovnog stanovišta, ubacimo u igru sa idejom da naše misli mogu da utiču na našu stvarnost (a stvarnost znači život!) onda imam taj mali sporazum kad kreiram svoj dan.
Svidela mi se posebno jedna sufi misao koja kaže: Ko kreće za Bogom ne doseže ga, već ko se osloni na njega radi podrške, svestan ga je.
Tome bih dodao: zar je bitno ko je On. Ja mislim da nevezano za to „ko je Bog” ili „šta je Bog” ko god da ga traži u nečemu drugom osim u sebi, usmerava svoj put daleko od putokaza.
Sada imam osećaj da sam bliža njemu, posle vaše priče. – rekla je žena pored mene.
Molimo vas da se vežete, uskoro slećemo. – začuo se glas stjuardese.
E, gde baš sada, kada je najzanimljivije! – nasmeja se žena i nastavila sa šalama o tome kako je Bogu sada bliže kada je avion na nebu.