Šetao sam se Kalemegdanom sa jednom prijateljicom kad najednom, iz jedne male i tamne, prljave barake izađe čovek, nalik na nekakvog pustinjaka. Krenuo je nekud, držanja prilično opuštenog, a u stopu ga je pratio jedan pas lutalica.
Moja prijateljica je požurila da izrazi svoje gađenje i to je učinila isuviše jasno. Mene je cela scena podsetila na sliku koju sam jednom video. Na slici je bio predstavljen mitski pustinjak.
Odvratno! – reče ona.
Svi mi možemo biti on. – nastavljam ja iz svojih misli.
Ja to neću nikada biti! – prelazi u napad.
Možda bi trebalo da nekad pokušaš da se, bar u nekim situacijama staviš na njegovo mesto i probaš da sagledaš svet iz ugla jednog pustinjaka. – odgovorio sam. Ceo tekst „Pustinjak u svakome od nas“
