Na jednom od mojih predavanja jedan čovek me je pitao:
Što se to dešava sa klasičnom medicinom i savremenim pravcem lečenja?
Da bih što slikovitije odgovorio, ispričao sam jednu staru priču:
Jureći putem, konjanik upita seljaka:
Kuda treba da idem da bih stigao u taj i taj grad?
Vi se ne krećete u tom pravcu – odgovori mu seljak.
Nema veze, imam izvanrednog konja.
Ali trebate da se okrenete i krenete u drugom pravcu – opet pokuša da ga urazumi seljak.
Nema veze, imam zalihe hrane, neću biti gladan mnogo dana…
Ukratko, poenta je jasna:
Što Vam je konj bolji, što je zaliha hrane veća, to ćete vi na kraju biti dalje od cilja. Tako je i sa pobedom moderne medicinske nauke: što je „pobeda“ značajnija, to su rezultati te pobede sumnjiviji. Što su dostignuća u oblasti dijagnostike veća to je klasična medicina sve dalje od uzroka.
Problem je u osnovnom načelu: Nije cilj posledica već uzrok!
Po navici smatramo da je glavni sistem zaštite organizma zapravo imunološki sistem. Često mi se čini da su tu ideju smislile marketinške kuće, a da su ih angažovali proizvođači nekog „čudotvornog“ preparata koji za novac popravlja vaše narušeno zdravlje.
Da li to znači da se zdravlje može kupiti? Ako može, onda bi to značilo da se može i prodati! U svakom slučaju, idealno za kratkovide i lenje ljude koji misle da pilula može da ih liši problema i da odloži suočavanje sa samim sobom i problemima koje smo sami sebi nametnuli.
Ova priča nema prijatan nastavak. Pitali bi neki: zašto vuk jede malo lane? Nažalost, zato što je to prirodno! Oprostite što ću zvučati surovo, ali ko želi da svoj život uzme u svoje ruke? Ko to, kada mu se sve predoči, zapravo želi da nauči svoje lekcije, da pokuša da bude zahvalan na njima kao na šansi? Realno gledano, malo je takvih.
Zaboravljamo jednostavnu istinu: duh, duša i telo čine neodvojivo jedinstvo. Podsvest i svest su jedno energetsko polje, a fizičko telo je raznolikost i ona je suprotnost tom energetskom polju. Viši sistem zaštite organizma je prvenstveno zaštita duhovnih struktura. Zato kad se organizam nađe pred jednostavnim zadatkom, da preživi, trebaju mu prvo duhovne strukture koje nas povezuju sa Univerzumom tj. Bogom.
Pa zar niste i vi, kao lekar klasične medicine, lečili ljudsko telo? – pitala je jedna žena na istom predavanju.
Razumevanja čoveka samo kao fizičkog tela dovodi do jednostranosti mišljenja cele savremene medicine. Otklonite oboleli organ, očistite, odstranite, izgladnjujte – to su osnovne metode lečenja. Kad bi čovek bio samo telo, taj postupak bi bio pravilan, ali čovek je istovremeno i energetsko polje, a to je važniji deo od tela. Ono što mi jesmo, gospođo, ne može stati između kape i cipela.
Zakoni ljudskog duha istovremeno su i zakoni tela, samo među njima nema čvrste povezanosti. Koliko su ti zakoni jedinstveni toliko mogu biti suprotni. Zato, kad medicina počinje da se ubacuje u područje energetskih polja, u područje ljudske duše, držeći se pri tom metode delovanja na telo (odstraniti, zašiti i sl), to dovodi prvo do neosetnih, a kasnije do vrlo ozbiljnih deformacija duhovnih struktura.
Pa gde je tu onda logika? – pitao je onaj isti gospodin sa početka priče.
Logika onih koji leče telo je to da prvo treba „lečiti“ pa onda analizirati uzrok. Logika duha, i moja logika, je da prvo analiziramo, a potom delujemo.
Ja sam dalekovid i zakazana mi je operacija. Zar nije logično da jednim rutinskim zahvatom rešim taj problem? – nastavio je čovek.
Izveo sam ga iz mase i pregledao ga pred svima. Zatim sam mu rekao:
Vama je logično da hirurškim putem budete lišeni svog problema. Kažete da je to rutinska stvar. Da li ste se zapitali zašto se taj problem pojavio? Da li ste analizirali svoje stanje pre nego što se problem pojavio? Uzrok vaše dalekovidosti je deformacija strukture energetskog polja u području glave, izazvana osećajem mržnje koja je u vašem energetskom polju. Ta struktura neće iščeznuti zbog operacije. Ona će nastaviti svoju rušilačku aktivnost u energetskom polju, samo će se premestiti na druge organe ili će napasti vašu dušu.
Da sam na vašem mestu, ja bih se prvo pozabavio mržnjom koja vas razjeda iznutra!
Ako se čovek trudi da leči svoju dušu i razume svoje greške,
Ako se bavi uzrokom svog problema i
Ako se trudi da izmeni nešto u svojoj duši,
To je pravi put ka isceljenju!
Da se razumemo! Klasična medicina treba i mora biti na prvom mestu kada je to potrebno: u situacijama kada nema vremena za analizu uzroka, tj. kada ste doterali „cara do duvara“. Kada npr. dođe do velike infekcije, naravno da morate piti antibiotike. Kada dođe do upale slepog creva, naravno da ćete ići na operaciju. Kada se nešto mora, uradite to, nema tu puno razmišljanja. Međutim, kada se sve to završi onda obavezno analizirajte i vidite gde ste napravili grešku. Nemojte samo nastaviti po starom misleći da su vam taj lek ili operacija rešili problem. Oni su vam samo dali malo vremena za pronalaženje uzroka, ali zapamtite to neće trajati zauvek.
Bez znanja o uzroku, bolest se može samo prebaciti na drugi organ ili na sudbinu ili na vašu psihu ili na vaše buduće živote ili čak na vašu decu. Bez duhovne promene, bolest se ne može izlečiti.
Ali zašto se vi ne bavite konvencionalnom medicinom u bolnici kada već doktorirate na klasičnoj medicini? – pitala je jedna druga gospođa iz mase.
Evo jedne priče kao odgovor na vaše pitanje: Bog je pozvao ljude i počeo im deliti kazne za kršenje zakona i pri tom je lekar dobio najveću kaznu. On se pobunio: Zašto? Ja sam lekar, ja pomažem ljudima i spašavam ih od patnji!
Bog je odgovorio: Zato što ja šaljem bolest ljudima kao pomoć da shvate i nauče lekcije, a ti mi u tome smetaš.
Baveći se samo fizičkim telom medicina se sve više i više udaljavala od svog glavnog zadatka, a to je lečiti čoveka. Ali na sreću, dokazi fizike uticali su na to da počnu da se rađaju neke nove grane medicine koje upravo govore o vezi između uma i tela, i o tome da uzrok nije u telu već u umu. Mi nismo telo koje ima dušu, već duša koja privremeno ima ovo telo koje je samo poligon na kome se pokazuje gde grešimo. To je deo moje doktorske teze. Čovek je prvo duh i energetsko polje, a tek onda telo.
Čim shvatimo bolest kao kočnicu koja sprečava duhovnu degeneraciju i pozabavimo se njenim uzrokom, bolest će sama nestati. Ako bolest prihvatimo kao zlo, onda će naša borba biti samo premeštanje uzroka s jednog mesta na drugo. Takva borba udaljava nas od isceljenja.