Posmatrao sam drugaricu koja je sa sklopljenim dlanovima čekala jako važan telefonski poziv.
Da li ponekad izgovaraš neku molitvu?– pitao sam je.
Da, znam samo Oče naš – odgovorila je kratko.
Bez obzira da li smo religiozni ili ne, čovek se obraća višim silama od praiskona. Svaka molitva, iz koje god da je religije, čak i ona koju smo sami izmislili vođeni vapajem duše, u svojoj suštini je ista. Ona počiva na univerzalnim principima i zakonitostima koji vladaju u prirodi i univerzumu, kao što i sam naš život počiva na njima.
U dubini ljudske duše leži mehanizam koji su mnogi zaboravili da koriste. Njegova funkcija je u povezivanju naše duše sa Izvorom, a njegovo bogatstvo je u svemu onome šta iz tog spoja proizilazi. Kada u miru i blaženstvu, sa srcem punim ljubavi otvorimo svoju dušu ka Bogu ili ka nekoj univerzalnoj sili koju priznajemo kao Izvor, i usmerimo misli i emocije ka tome nečemu što je više od nas samih, tada se dešava čudesna transformacija.
Postoji jedna istinita priča o tri čoveka koja su se izgubili na Grenlandu. Posle nekog vremena prestali su da veruju da će po njih doći pomoć. Počeli su da se mole, jer im ništa drugo nije preostalo. Znali su samo jednu molitvu. Deklamovali su Oče naš, bezbroj puta, kao da je spasenje zavisilo od tog neprekidnog toka. Ponavljali su je, kao deca kada recituju naučenu pesmicu, neprestano bez razumevanja. Kada su ih na kraju pronašli, nikome nije bilo jasno kako su uspeli da prežive jedanaest dana na hladnoći, bez hrane i vode. Njihova tela nisu pretrpela nikakve vidljive posledice.
Kako je to moguće?– pitala je.
Jedan hrišćanski mistik je rekao: Molitva je jedinstveni kod koji je ugrađen u sve nas, taj savršeni oblik komunikacije, omogućava da se izdignemo na viši nivo postojanja, da ostvarimo svoje želje, iscelimo životne rane i donesemo svetlost u naš svet.
U trenucima krize ili nevolje, ili pak zbog ostvarenja svojih želja i namera, ljudi su oduvek pribegavali jednom specifičnom, unutrašnjem obliku komunikacije sa nečim što je više od njih samih, sa Bogom, Izvorom ili kako god zvali ono nespoznajno i beskrajno od čega smo nastali.
Tokom molitve mi se trudimo da održimo ono što već postoji u nama. Ne molimo se da se božanska ljubav i mudrost stvore, već da ispoljene ostanu u nama. Najvažnije je isključivanje racija i bilo kakvih analiza situacija iz kojih realno teško da ima spasa. Trojica sa početka priče su se molila bez razumevanja, odnosno nisu analizirali ono šta su izgovarali. Taj fizički rad je okupirao njihov um i nije mu dozvolio negativne misli. Naša konekcija sa ogromnim energetskim sistemom čiji smo mi jedan mali deo, zaista postoji.
Šta uopšte znače reči molitve Oče naš, iskreno ja ne znam, a verujem da nisam jedina.
Za mene je Oče naš i više od molitve, ona predstavlja moju vezu sa božanskom iskrom u meni kako bih se preko nje povezao sa beskrajno velikm Izvorom.– odgovorio sam joj.
Izgovarajući Oče naš, potvrđujemo da smo samo jedna iskra sačinjena od Božanske mudrosti. Potvrđujemo da smo deo božanskog, i tako se potsećamo da će naša duša biti u miru i spokoju samo ako krene duhovnom vertikalom ka Izvoru.
Koji si na nebesima, tako ukazujemo na najdublje, na ono najskrivenije u čovekovom biću, koje pripada duhovnom carstvu.
Nek se sveti ime tvoje, time dopuštamo da sve u ovom prolaznom životu bude ispunjeno božanskom svetlošću, ljubavlju i mudrošću.
Neka bude carstvo tvojei volja tvoja kako na nebesima tako i na zemlji, što znači da kako je gore tako je i dole, kako je u nama tako će biti i izvan nas. Otvaramo se ka čistoj božanskoj mudrosti i ljubavi kako bi rasplamsali iskru u našoj duši da bi i sami zračili dobrotom, razumevanjem i saosećanjem.
Hleb naš nasušni daj nam danas. Naš a ne moj potseća nas da je fizičko telo prolazno, da smo smrtni, da ne trebamo da budemo sebični već saosećajni i da volimo sve ljude oko sebe jer se molimo kako za svoj tako i za njihov hleb. Zašto danas? Jer trebamo da živimo u sadašnjem trenutku bez briga, ljutnji i mržnje, bez prošlosti i budućnosti.
I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Ako nam je životni princip da prvo kod sebe stvorimo ono što želimo od drugih – ljubav i saosećanje,onda ćemo i dobijati sve blagodeti koje su nam namenjene a najviše mir i spokoj, jer ono šta dajemo to i dobijamo.
Pa zar ti ne učiš druge ljude da izgovaraju pozitivne afirmativne rečenice a i sam to radiš? – pitala me je na kraju.
Svaku pozitivnu afirmaciju ja stavim u oblik, meni sličan molitvi. Na primer: S Božanskom ljubavlju ja sam miran i spokojan sa svim svojim mislima i delima, kako sa sobom tako i sa svime oko mene.
Živite sa pozitivnim afirmacijama prožetim molitvom, bez razmišljanja ali sa više ljubavi.