Prvi korak je najteži

Sve što pišem i radim izaziva u ljudima različite reakcije. Odavno sam prestao da se obazirem na negativne emocije ljudi koji na taj način izražavaju svoje unutrašnje nezadovoljstvo. Te ružne reči, kojih hvala Bogu ima malo, nisu upućene meni. Na taj način ti ljudi opisuju svoju unutrašnjost – vapaj svoje nemoći da se suoče sa samim sobom. Na tom putu smeta im svako ko ih podseća na suštinu njihovog problema.

Ja nastavljam sa radom. Nadam se da ću barem jednog dana dopreti i do njih i pokrenuti ih na buđenje. Svaki moj tekst je poklon od srca onima koji žele pomoć. To ste vi koji možete da se pronađete u mom znanju, iskustvu i delima.

Vama imam da zahvalim što je mnogo više lepih poruka koje mi stižu. To su reči onih koji se već bude i koji pronalaze pomoć u mom radu i pisanju. Slušajući vas i ja rastem! Uzajamno se pomažemo i bodrimo! Mnogo učim od svih vas koji dolazite kod mene ili mi pišete. Čovek koji prestane da uči, izgubio je bitku sa egom, i prestaje da živi.

Ima i onih koji su se zaglavili u svom životu. Oni bi hteli da im bude bolje, ali ne vide daleko ispred sebe, pa ne znaju kako. Možda su se umorili od sopstvenih grešaka koje nisu usput ni primećivali.

Evo kako je glasila jedna takva poruka:

G-dine Žarko, došla sam do 65. godine života, sve sam izgubila, stan i novac. Ne iz gluposti, već samo iz želje da radim. Doterala sam sebe do stanja da uzimam bromazepame, kada jednostavno i iskreno želim da nestanem. Šta dalje?

Naši postupci stvaraju posledice koje su naše lekcije, a nekakve kazne i više sile koje su se urotile protiv nas. U svakom slučaju, ne treba jadikovati nad tim greškama. Naš je zadatak da ih shvatimo, naučimo i ne ponavljamo. Znači, sami smo odgovorni za sve što nam se dešava, koliko god to bolno i surovo zvučalo.

To ne znači da smo loši već samo da treba da malo „stavimo prst na čelo“ i razmislimo. Treba da odlučimo da ne odustajemo od sebe ni po koju cenu, da nećemo da budemo lenji, da ćemo se potruditi i krenuti put boljitka.

Došla mi je u kancelariju jedna mlada devojka. Od svoje 6. godine je insulinski dijabetičar. Iz razgovora sa njom video sam da je devojka dobre duše, ali da problem ipak postoji. Znao sam da je taj problem sama izazvala. Nakon dijagnostičkog tretmana bilo mi je jasno i kako. Naime, rođena je u maloj sredini, a sa jakim ličnim potencijalima. Od najranijeg uzrasta nije mogla da prihvati sredinu i ljude oko sebe. Njen podsvesni um na sve je gledao „sa visine“. Zbog svojih kvaliteta se izdvajala, ali nije smela da dozvoli da to postane uzrok omalovažavanja svih i svega oko nje. Nespremna da prihvati svoju karmu ona je napravila zidove oko sebe i pokušala da sebe učini nedodirljivom. Zatvorila je sebe u još manji prostor iz koga je neprestano zamerala i povređivala druge. Zbog zidova nije mogla da prima energiju, a zameranjem ju je gubila. To nije sudbina, to su njena dela.

Niko nam drugi neće reći zašto nam se nešto dešava. Prestanite sa potragama za čudotvornim metodama, preparatima i svecima koje će vam nekim čudom pomoći. Sve što treba i sve što možete jeste da sami sebi pomognete. Neko drugi nam može dati samo smernice kuda da se zaputimo, da nas bodri i pokazuje put, što se ja trudim kroz mnogobrojne tekstove na blogu i knjigama. No, svaki čovek mora da hoda svojim nogama.

Sada se poneko od vas pita: a kako to ja da pomognem sebi? Ako niste shvatili do sada, kroz sve prethodne tekstove, onda se očito niste dovoljno nalupali glavom u zid. Šta god da vam ja ili neko drugi kaže, vaše pitanje će biti isto.

Imao sam nekoliko slučajeva gde dođu ljudi kod mene, odbiju da bilo šta kažu o sebi (što poštujem), a onda nakon dijagnostičkog tretmana kažu sledeće:

Toliko ste me dobro opisali kao da ste ceo život živeli sa mnom, ali ja to sve znam tako da sve ovo ne smatram da mi je od pomoći.

Ako vam neko, ko vas apsolutno ne poznaje kaže: ko ste, gde se nalazite u sopstvenom životu, gde grešite i kakve probleme zbog toga imate, kaže vam šta da radite i kako da vam bude bolje, a vi na to kažete – „sve znam“, kako uopšte očekujete da za vas ima pomoći sa strane? Za vas ne postoji „čarobna pilula“, vi se zaista niste dovoljno nalupali glavom.

Tu spadaju i oni kojima šta god da predložite kažu: čitao sam o tome, znam to, ali to ne radi na meni. Pri tom znate da se njihova istrajnost merila sekundama.

Shvatite da niko od nas nema kuda osim da pronađe snagu u sebi i nastavi dalje. Ako vi ne napravite prvi korak, niko to ne može umesto vas da uraditi. Svaki korak nakon tog prvog biće lakši i biće nagrađen. Prvi korak je najteži jer ga opterećuje loša energija svega što ste naveli.

Shvatite da mogu ja ili bilo ko drugi da ode umesto vas na pijacu i da kupi namirnice. Možemo i da spremimo obrok, ma čak i da ga sažvaćemo, ali vi morate da progutate. U suprotnom, vi ćete i dalje biti gladni i kukati koliko vam je zbog toga loše!

Sve je u vašim rukama! Samo da odlučite nije dovoljno. Napravite prvi korak – sve ostalo doći će samo!

6.631 pregleda

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *