Žrtva – najudobnija uloga

Toliko sam se iznervirala: ćerka mi je dala ključ od svog stana da joj zalijem cveće dok je na putu. Ja sam otišla tamo, zalila te muškatle i pospremila malo kuću jer je bila u neredu. Danas se ćerka vratila s puta i odmah smo se posvađale što sam joj, kako kaže, poremetila raspored u stanu. Uvek me napada! Ispadnem grbava, a želela sam samo da joj pomognem. – pričala mi je kroz suze, žena u godinama moje majke.

Ako krivite druge za svoje neuspehe, onda ste žrtva, a žrtva ne može da bude pobednik.

Ali to nisu moji neuspesi! Nemam ja koga tu da pobeđujem! Ona je uvek gruba kada priča sa mnom. Imam osećaj da ne može očima da me vidi. Pa šta sam joj ja to učinila, kada sam se odrekla svega na svetu da bih od nje napravila čoveka, a ona mi sada tako vraća?!

Kako vam izgleda činjenica da zbog svog ličnog nezadovoljstva i neostvarenosti, ne umete da nađete ljubav za sebe i konstantno pokušavate da se borite za tuđu ljubav jer se osećate bezvredno, ali to vam se uporno ne da? Onda se posipate pepelom i glumite žrtvu kako biste opravdali sebe, grčevito pokušavajući da na taj način iznudite makar malo ljubavi.

Žena me je prvo gledala potpuno zbunjeno, kao da sam joj upravo ispričao neku veoma komplikovanu matematičku teoremu, a onda je iz te zbunjenosti briznula u plač.

Veoma čest slučaj: osećaj nesigurnosti zbog nezadovoljstva ličnim životom i osećanje usamljenosti koje dolazi zbog toga. Šta najčešće radimo u tom slučaju? Pokušavamo da zanemarimo taj osećaj jurcanjem za egzistencijom, gajimo navike društvene podobnosti i rutine koje se u tom procesu podrazumevaju. Tako stvaramo osećaj udobnosti, bez obzira što smo u suštini loše, samo zato jer smo se navikli, a i lakše je ići linijom manjeg otpora. Vreme prolazi, mi se navikavamo i očvršnjavamo u svojim pogrešnim rutinama. Čvrsto se držimo svojih stavova koji su više kompromisi između kvaliteta života i nespremnosti na promene. Promena je neprijatna sama po sebi, bez obzira koliko je dobra. Zato ćutimo i trunemo praveći se da to ne primećujemo. U današnjem svetu bitnija je uloga koju smo sami sebi dali misleći da smo tako najpodobniji od stvarnog spokojnog i istinski radosnog života.

Što je najgore, čim nema fleksibilnosti i promene, to postaje carstvo krutog ega, pa verujemo da smo u pravu i počinjemo da robujemo slici koja je lažna zato što je napravljena.

Kada dođe do prvog suočenja sa realnošću, a to obično dolazi preko najbliže osobe u odnosima sa njom, branimo se ulogom žrtve ne bi li opravdali svoju nemoć, strah, lenjost i pre svega sebičnost. Naravno, ne zaboravimo najveće oružje ega – poricanje.

Na taj način mi smo zapravo u zatvoru sopstvenih odluka i ne primećujući koliko robujući svemu tome sebe lišavamo slobode. Kako je rekao Sigmund Frojd:

Većina ljudi ne želi slobodu jer sloboda znači odgovornost, a većina ljudi se užasava od odgovornosti.

Sada još ja ispadoh sebična, a ja sve činim drugima dok se oni ljute na mene! – ustreptalo je rekla gospođa, sve vreme se izdižući iz stolice.

Postanite odgovorni za svoje postupke, bavite se sobom, a ne drugima!

Ali ja ne umem drugačije, ja sam joj sve dala!

Da li zato što ste joj sve dali sada želite sve to i da joj naplatite?

Kako to mislite? – pravila se da me ne razume.

Prestanite da glumite žrtvu! Prestanite da se bavite drugima, dajte im slobodu jer ćete jedino tako, baveći se sobom, dobiti sopstvenu slobodnu nazad. Prekinite robovanje pogrešnim navikama! Preuzmite odgovornost za sopstveni život i ne krivite više druge!

Ko je odgovoran za loš kvalitet sopstvenog života ako ne vi? Prestanite da robujete slici koju ste o sebi napravili na mišiće ili koju vam je neko drugi napravio. Život nije nepomična slika, već film koji teče.

Potrebno je biti fleksibilan. Pri tom, ne tražite pomoć uma i logike jer će vas to samo iscrpljivati. Dok god u vama preovlađuje mišljenje da ste samo vi u pravu, u vama će biti samo borba jer istina je uvek na pola puta. Znajte da se najčešće dešava baš ono što poričete i od čega bežite ne želeći da se suočite sa tim.

Kada god imate osećaj teskobe u komunikaciji sa drugim pokušajte da saosećate i razumete tuđe potrebe. Svako je individua za sebe. Fokusirajte se na sopstveni život, a onda ćete zasigurno obezbediti sebi mir i spokoj.

Sada, ako uzmemo da ste vi u pravu, kako bih ja mogla da promenim ovaj svoj problem? – pitala je kao da se cenka sa mnom.

Pogrešni obrasci se mogu promeniti na dva načina: traumom ili ponavljanjem. Znajte da trauma koja je u stanju da promeni obrazac obično je veoma teška i bolna, a obično dolazi posle mnogo manjih. Pa zar ćete dozvoliti sebi toliko patnje?

Gledala me je kao da u isto vreme tvrdi pazar, ali želi i dobit. Što bi naš narod rekao: hoće i jare i pare.

Repeticija je uvek bolja opcija od traume. Ponavljajte modele koji su suprotni onima koji vam stvaraju patnju, transformišite loše modele u dobre i praktikujte ih dok ih vaš um ne usvoji.

Zakoni sopstvenog postojanja i zakoni univerzuma su toliko precizni da ako ih razumemo možemo preuzeti kontrolu nad svojim životom. Mi nismo samo slika sa imenom, prezimenom i profesijom, već nešto mnogo dublje.

Potrebno je da se izmestite i zauzmete poziciju posmatrača, i to onog koji ne osuđuje. U našem višem umu koji je izvan prljavštine ovom materijalnog nivoa nema problema. Probleme prave naše slabosti ovde, to je razlog zbog koga se moramo popeti na viši, duhovni nivo.

Pre svega , ne smemo zamerati i osuđivati! Treba samo slati ljubav i opraštati.

Dobro i kako ću ja sada da joj objasnim da me ne zlostavlja već da shvati da želim samo da joj pomognem?

Počećete tako što ćete za početak ostaviti ćerku na miru i početi da se bavite sobom. Budite pozitivno sebični i samodovoljni. Oslobodite se rečenice „jadna ja“ jer ono što konstantno ponavljate postaje vaša stvarnost. Prestanite da radite ono što vi mislite da je najbolje za druge, već poštujte njihove odluke, želje i potrebe. Shvatite da ste vi različite individue sa različitim potrebama. Znajte da vam je jedino zajednička ljubav, saosećanje i razumevanje.

Ne znam da li ću moći! – opet je počela sa cenkanjem; žena prosto voli ulogu žrtve.

Onda nastavite da patite, ali budite toliko pošteni pa bar lišite druge posledica svoje pogrešne odluke!

Znam da će pokušati jer je svako ljudsko biće u svojoj suštini predodređeno za ljubav i saosećanje.

29.433 pregleda

6 mišljenja o tekstu “Žrtva – najudobnija uloga

  1. Kao da opisujete moju mamu. Cijeli život joj se svodi na žrtvovanje i stalno govori kako je ona cijeli život nečija žrtva. Istina je da se puno žrtvovala u životu, ali nitko ju na to nije prisiljavao. I dan danas svima hoće udovoljiti, ali onda se buni kad joj se ne uzvrati istom mjerom. Pokušala sam joj objasniti da ako smatra da ju netko iskorištava da primijeni stav prema toj osobi, ne vrijedi. Često puta sam se pitala da li ona voli izigravati žrtvu? Ona i ja nikada nismo dobro funkcionirale, bila je uvijek ljubomorna na moj odnos s ocem, a isti takav ona ima sa sinom. Sin joj može reći i napraviti svaša, ja moram jako birati riječi jer ako sam nešto krivo rekla to je katastrofa.

  2. Vidi se koji je članak najpregledaniji i najbliži našem čoveku-na podneblju gde se ljudi jedni sa drugima takmiče kome je gore i ko je veća žrtva, i gde je „padanje u sevdah“ najviši stepen doživljaja radosti….pravo u centar Žarko, kao i uvek 🙂 Divim se tvojoj neposrednosti i govorenju istine bez zadrške i ulepšavanja! Napiši i sa drugim primerima molim te, i varijacijama na temu, da bi se oni kojima je potreban izlazak iz trougla drame lakše prepoznali 😉

  3. Super je ovaj tekst. Ako ne smeta dodaću komentar sa one „ženske“ strane. Ako smeta, molim te, nemoj objaviti. Ženama jeste u prirodi da imaju potrebu za nesebičnim davanjem. To se može vezati samo za majčinski instikt, jer majčinstvo u konačnici jeste bezrezervno davanje. Problem nastaje kada u tom davanju žena zaboravi na svoje potrebe. Tada dolazi do neravnoteže (odnosno neljubav prema sebi ograničava ispoljavanje ljubavi prema bilo kome) i nastaje uloga žrtve.
    Iskreno, znam kakav je to osjećaj jer lovi me često. Mora postojati ravnoteža između ljubavi usmjerene prema drugima i ljubavi prema sebi. Ako se ne napravi taj balans dolazi do uloge žrtve. I u pravu si, ta uloga jeste totalno sebična. U prvi plan izbija ideja da žena sve od sebe daje za svoje potomstvo, ili za partnera, ili za oboje. Međutim, nema nagrade. Svi ostaju inferiorni prema njenoj žrtvi, čak im je ponekad i iritantna. Ona ostaje usamljena i neshvaćena na svom putu žrtve i tu joj niko osim nje same ne može pomoći.
    Međutim, činjenica jeste da žena može davati samo ako nije zanemarila svoje potrebe. Ako žena krene od sebe, tada njeno davanje nikada neće biti ograničavajuće za one kojima daje i tada žrtva ne postoji. Sve ostalo je manipulacija i trgovina po principu usluga za uslugu.
    Žene znaju da misle da je njihova veličanstvenost u davanju i tu jesu u pravu. Ono što pogrešno razumiju je to što one traže nagradu od onih kojima daju dugo prije nego što shvate da davanje jeste nagrada. Ovdje imam samo napomenu da se može dati samo ono što se posjeduje.

  4. Tekst životan, odnos izmedju roditelja i odrasle djece.
    Dok su djeca mala i ovisna na bilo koji način od roditelja sve funkcioniše. Kad postanu samostalni često dolazi do nesuglasica upravo zbog disbalansa u odnosima ne samo davanja- primanja, već i odanosti i zapostavljenosti. Uz uzajamno razumijevanje, poštovanje ljubav izmedju roditelja i djece treba da je trajna.
    Ko to ne umije da uspostavi i održi treba potražiti stručnu pomoć i hvala Bogu za takvu mogućnost.

  5. Zrtva…Taj pojam, koriste samo slabe osobe u svom opravdanju zasto nesto i na koji nacin, rade, trpe i sl. Medju njima sami ja. Ali BILA. Nisam vise. Ja sam se „zrtvovala“ da ostanem u braku, zbog dece, kuce, neizvesne buducnosti, kuda, kako…sto pitanja. Sada se kajem zato sto nisam odmah reagovala, mozda bih odavno nasla svoj mir i spokoj. Sada idem drugim putem, nadam se dobrom.
    I da dodam, da nisam decu rodila da bi bile u OBAVEZI da mi u starosti menjaju pelene….ne, neka sebi biraju put za dobar i srecan zivot, bicu uvek tu da se nasmejemo, mozda zaplacemo..ali ne mozemo decu da stalno krijemo u skutama i drzimo pod staklenim zvonom. Ja barem tako mislim, a zivot nam donosi stalno neka nova iskusenja u svemu, najvise u roditeljstvu..“Nije majka koja rodi, nego koja odgaji“ to sam negde cula… da li je tacno? Mozda, ima svega, sto ljudi, sto cudi.
    Da ne pametujem vise…mislim da ce deca sama pokazati kad su dovoljno sazrela da brinu o sebi, budite srecni zbog toga, jer su sigurno i zdrava i pametna, sto je velikim delom i vasa, kao roditelja, zasluga. Budite im podrska i potpora, koliko god se moze, naravno…
    Svim majkama zelim puno strpljenja, a deci razumevanja…

  6. Ukratko, gledajte svoja posla. Majke cesto guse svoju decu bespotrebno i kad su odrasla tretiraju ih kao da su deca. Kad ces da jedes? Je l’ si uradio ovo ono? Reci to i to, bla bla bla. Zovu svaki cas. Aman. I ocevi to mogu da rade ali su majke vise dosadne. Ja to ne zovem brigom nego dosadom. Zato deca beze kad majke vole da kontrolisu. Ja isto ne volim kad mi neko dira stvari, zavrsava ih umesto mene, govori mi kako da se ponasam, a odrasla sam. I ne mora da znaci da su roditelji u pravu, cak mislim da vecina roditelja nema pojma o zivotu, daju pogresne savete. Ostali su u drugom vremenu. Nije ni cudo sto se „deca“ ljute, pustite ih na miru, makar i radili pogresno jer u suprotnom postizete inat ili ljutnju. Zelite najbolje ali mesanje je nesto sasvim drugo, pustite decu na miru!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *