Među onima koji uče od mene ima toliko izuzetnih ljudi da i pored toga što oni mene zovu učiteljem ja sam počastvovan da budem izazvan i učim kroz njih. Jedna od tih izuzetnih ljudi svratila je do mene na nedeljnu dozu provetravanja misli.
Hajde da pričamo o strasti. – rekla je – Sanjala sam da sam bila izazvana lepotom prekrasnog bića koje me je iskoristilo u slatkom zanosu i nestalo. Ostala sam sama na nekom raskršću, uplakana i sama. Odjednom se odnekuda pojavio crni ratnik koji me je podigao sa prašnjavog tla i odveo kući.
Kada se podajemo strasti treba da budemo svesni toga da jasno sebi kažemo: da, ovo vredi plaćanja takve cene i učenja, ili ne, ovo ne vredi žrtve. Imaj na umu da postoje čisto belo i čisto crno, ali oni su nama nedokučivi, mi živimo negde između tih krajnosti, u hiljadu nijansi sive. U stvari, u bezbroj nijansi svih boja. Kada strast uđe u naš život, ne treba da budemo uplašeni. Treba se pustitu u susret toj strasti da bi učili kroz nju. Simbol mladića kome se podaješ jeste priča o prebrzom ulaženju u nešto, ali taj crni ratnik koji dolazi i spašava te, to si isto ti koja je naučila lekciju. – odgovorio sam joj.
Da li to znači da je poruka sna – ne uleći u stvari prebrzo, tri put meri jednom seci?
Ne. Poruka je – živi život hrabro, ali uvek svesno, znajući da sve ima svoju cenu i svoju posledicu. Dakle, ne treba zaključiti da – pošto zmija jednom ujede treba bežati i od guštera. Naprotiv, ideja je da sledeći put zmiji priđemo ali pametnije. Novo iskustvo je učenje i rast koga se ne treba kloniti.
Da li postoje stvari koje su sigurno loše, na primer Božja zapovest – ne ukradi? – nastavila je izazvana temom.
Neki mudraci kažu da i tu postoji volja univerzuma a da mi kad-kad upadamo u službu njegovu kako bi spasili nečiju dušu.
Čekaj, ne razumem, zar taj čin ne bi uprljao našu dušu?
Zamisli situaciju je ideš ulicom gladna i vidiš da je nekom čoveku ispao novac iz džepa. Šta ćeš uraditi, zadržati ga ili vratiti čoveku koji je ispred tebe? Ako zadržiš ukrala si, ako vratiš pa zašto se sve to onda i dogodilo. Sve na svetu ima neki razlog. Taj ko je izgubio dobija lekciju o ophođenju prema novcu. A ti šansu da ne budeš gladna, nagradu za nešto što si po dobru učinila, i mogućnost za pravo dobro delo. Na tebi je da li ćeš ti kasnije kada budeš sita i zaradiš novac, učiniti neko dobro delo i nahraniti neku gladnu decu. Ako ne, to je opet deo tvoje karme pa se zamisli šta će se dogoditi i šta ti je činiti. Karma čoveka je da izgubi novac i nauči lekciju a tvoja da budeš u službi univerzuma da mu pomogneš. Nemoj nikada svesno, namerno ukrasti jer je to loše i to prlja dušu.
Da li ja dobro razumem – ako uzmemo deset Božjih zapovesti kao neki apsolut, carstvo crnog i belog, a onda mi tu umetnemo i nekoliko nijansi sive, nismo li onda otvorili vrata tome da sve u životu može biti relativno, nije li to moralni relativizam?
Nemoj pogrešno da me shvatiš ali deset Božjih zapovesti nije napisapo „Bog“ već su nastale iz dogme, a dogma postoji da bi neki ljudi kontrolisali druge ljude. Kada želiš da kontrolišeš masu ne možeš da ulaziš u finese nego sečeš sekirom. To je kao da ti kažem – ako si alergična na gluten možeš jesti zob, tef i amarant, ali ne i pšenicu, možeš ovu a ne ono itd. Lakše bi mi bilo da ti kažem – ne jedi žitarice, jer nisi jedina sa kojom moram da pričam. Razumeš? Pitanje je mase.
Misliš da nas ego onda neće zavarati da svakom lošem činu nađemo opravdanje?
Na nižem nivou svesti da, ali na višem apsolutno ne. Na višem nivou nećeš vrišteći pobeći od zmije ne znajući zašto, već ćeš je mirno pogledati u oči i reći sebi – znam ko si ti i znam zašto te neću uzeti u ruku. Svest mi omogućava da jasno odmerim cenu učenja iz nekog iskustva i daje mi šansu da odlučim hoću li da je platim i da li je iskustvo vredno toga.
Kada pričamo već o ceni iskustva, šta misliš o sledećem: zamislimo hipotetički da mi se otvari mogućnost da proživim veliko lično iskustvo na polju ljubavi ili karijere. Koliko je dobro ili možda glupo da od toga odustanem, zbog recimo porodice koju trenutno imam?
Odustati zbog drugih je crno a ići pošto-poto je belo, na onoj našoj skali od malopre obe su krajnosti, glupo i jedno i drugo. Srednji put je uvek pravi izbor. Ništa nije pravedno nego tačno.Tačno nikada nije na pola, nekad je malo ovamo a nekad onamo, ali je u proseku uvek na pola, i tačno. U tom tačnom a ne pravednom leži i mogućnost iskupljenja.
Da li možemo reći da je ovaj moj san priča o tome kako se korača kroz život?
Da. Može se tako reći.
Da li mi on daje i savet kako da izaberem pravi put u životu, kako da prepoznam glas svoga srca, poziv svoje duše i da ga izaberem ili samo priča o tome kako se tim putem ide?
To je priča i o jedno i o drugom. Ići u životu vođeni glavom tj umom jedna je krajnost a slediti samo srce druga. Odgovor je u ravnoteži.