Na poslednjem predavanju povela se polemika oko jednog mog teksta. Postavljeno je pitanje da li možemo voleti baš sve ljude. Moj odgovor je bio DA! Mnogi ljudi rekli su NE. Kao dokaz ponudili su lično iskustvo: davali su ljubav, a bili su izdani, povređeni i nisu dobijali ljubav zauzvrat. Rezultat je s moje strane bio očekivan, zapravo, baš sam to priželjkivao: odgovori su sami postavili dijagnozu. Odgovori su razglasili njihovo unutarnje stanje.
Kakva sebičnost!
Zašto uvek moramo da dobijemo?
Može li nešto bezuslovno da potekne od nas?
Dajem zbog sebe, ne očekujem reakciju. Ako ne očekujem reakciju, već sam dobio ono što me čini srećnim. To je davanje! Zašto bi me onda povređivala tuđa reakcija? Razlog je očekivanje, sebičnost, nepostojanje interesovanja za drugu osobu, nedostatak saosećanja i razumevanja…
Zašto je život tako komplikovan, zašto i moj život nije meni lep kao vama vaš? – pitala je sredovečna gospođa iz zadnjeg reda, skrivajući se iza ostalih.
Morate shvatiti da niste rođenjem došli u raj. Sve moguće blagodeti nisu garantovane. Na zemlji ste i tu treba da učite na svojim greškama bez ljutnje što nije uvek po vašem. Menjajte sebe, tako rastete. Ne očekujete da se svet prilagođava vama. Ako ste svesni radićete na tome da ispravite svoje karmičke lekcija, nasleđe predaka i roditelja i celog svog života.
Možete i obrnuto, ali onda nemojte da kukate kako vam je loše i kako dajete, a ne dobijate ništa za uzvrat… Ako ste to svesno odabrali, onda ćutite i trpite. Truljenje uz bol koju ste sami sebi dodelili se nastavlja…
Iskušenja života su kao zemljotresi, oni proveravaju našu volju, izdržljivost i čvrstinu. Testiraju kakvi su temelji našeg bića! Iskušenja nas vode kroz svet osećanja, guraju nas u crne vode naših slabosti, u zamke ega. Da bismo odoleli, ljubav u nama treba da nadjača mržnju, ljutnju, osudu i sve ostale otrove kojim sami sebe trujemo. Iskušenja su kao tornado i uragani koji proveravaju hoće li naš um izgubiti pravac ili ćemo i dalje sve videti jasno.
Ako tvrdite da mi učimo idući iz života u život, zašto ja sada ponavljam greške, zašto se ne sećam naučenog? – pitala je druga gospođa.
Niko ne dolazi na ovaj svet sa jasnim znanjem o tome ko je, zašto je došao, šta tačno treba da uradi i zašto. Ni meni dugo ništa nije bilo jasno. Roditi se znači ući u materiju, a materija ima moć da obuzme dušu toliko da joj oduzme pamćenje. Kada biste se sećali koju bi to poentu imalo? Ovaj život je nova lekcija, nema prečica. Morate se boriti. Uvek! Naučena lekcija podiže vašu svest, pa ljudi lakše napreduju.
Nenaučena lekcija vodi u još veću ljutnju i poricanje, a one u destrukciju.
Kada kukate, vi, zamerate, vi osuđujete ili imate neku drugu negativnu emociju. To je znak da ste se suočili sa svojom nenaučenom lekcijom pa vam se ego buni i zavarava vas. To je najgori trenutak da odustanete i prebacivati odgovornost na nekog drugog ili da se opravdate. Gledajte u sebe i raditi na sebi! Lako je kukati, ali to ne vodi nikuda. To je put u drugu agoniju koja rastapa vaš život u bedi i očaju.
Evo, ja sam se na primer razboleo. Odmah sam krenuo po lekarima, bavio sam se sobom, ali rezultata nema. Samo presipanje iz šupljeg u prazno. Stalno nove dijagnoze, novi lekovi, novi pregledi. Zašto je to tako? – pitao je čovek iz mase.
Telo u kome smo je tkanje koje se sastoji iz raznih vlakana, baš kao i džemper koji nosite na sebi. Vaše fizičko telo se razbolelo zato što vi niste upotrebili dovoljno jake konce koji bi izdržali sve napore koje vam je život namenio. Krenuli ste po lekarima očekujući „čarobnu pilulu“ koja bi rešila vaš problem. Drugim rečima, prečicu da se ne biste dublje bavite sobom. Umesto da se bavite svojim tkanjem, vi ste ga prepustili drugome. Svaki razboj je jedinstven, a na njemu može tkati samo njegov vlasnik. Vi ste zapravo samo nasumično vezivali pokidane krajeve vašeg tkanja. To su čvorovi protiv kojih se borite, ali konac vam se ponovo kidao jer postoje pravila. Vreme prolazi, a vi još gledate na pogrešnu stranu i očekujete spas. Dok ne počnete ozbiljno da radite na sebi, svuda će biti samo čvorovi.
A od čega zavisi čvrstina tih niti?
Od misli i osećanja, koje gajite u sebi. Tkanje je veštine koja se stiče radom na sebi! Misao ide na primer sa desna na levo, osećanje s leva na desno i zajedno tkaju dela. Fizičko telo je samo materijalizaсija tih dela.
U zavisnosti od toga kakvo je tkanje, fino ili grubo, meko ili se lako kida, prepoznajemo mentalno i emotivno stanje onoga ko ga je satkao. Snaga koja povezuje tkanje i drži svaki konac na mestu je ljubav, a čvrstinu mu daje mudrost.
Ne pravdajte se teškom situacijom! Nemate uslova u zemlji u kojoj živite, okruženje je loše, a ja kažem: vi ste krivi! Pogledajte drveće u šumi: raste tesno, jedno uz drugo, često na kamenitom i posnom tlu. Iako svako drvo želi da raširi svoje grane često ga u tome sprečavaju krošnje drugih stabala. Ipak, drvo je mudro. Ono zna da oseti i uzdigne se u visinu gde uvek ima prostora za slobodu. Pokušajmo svaki put kad neko ili nešto pokuša da nas ograniči da se i mi ustremimo uvis, ka mudrosti. Tu ćemo, kroz rad na sebi, naći utočište u svetlosti znanja univerzuma, u Bogu.