Šta je uzrok teške tragedije?

Kao komentar na jedan moj tekst, u kome sam govorio da je sve u našem životu neka lekcija, dobio sam veoma potresnu poruku u kojoj me jedna žena pita: zar je moguće da joj je univerzum oteo supruga i druge bližnje zarad njene lekcije?

Da li zaista mislite da je to O.K? Da li treba da budem srećna i zahvalna? Na čemu?! Ja sam bila srećna i prilično zadovoljna. Sada nema ničega više za mene. Mislite li da mi je Univerzum dao „ono što mi treba“? Pa čak i da jeste, da li su svi oni poumirali da ja dobijem svoju životnu lekciju? Ja svoju sadašnjost ne volim i srećna sam jedino kada se vratim u prošlost, a budućnost više ne vidim, niti me zanima (osim kada su deca u pitanju) jer decu moram da pustim kada porastu da ostanem potpuno sama.

Kada bismo imali sećanje na ono što je naša duša odlučila da nauči u ovom životu, učenje niti bi imalo smisla, niti bi uopšte bilo moguće. Kao što ona narodna poslovica kaže: “Kada bismo znali gde ćemo pasti, mi bismo seli“. U tome i jeste poenta učenja lekcija: učimo novo, zato i jeste teško jer je još uvek nesavladivo, ali baš u tom naporu se i ogleda naš napredak.

Univerzum nam ništa ne otima! Mi smo kapi u tom velikom univerzumu i teško da svojom ljutnjom i osudom možemo da ga menjamo. Dela Gospodnja su nama često nerazumljiva, ali ona su uvek s nekim razlogom koji je izvan domašaja našeg ograničenog uma obuzetog ljudskim ograničenjima. Svako ima svoju sudbinu i ako je nekome namenjeno da umre mlad, to nema veze ni sa kim drugim osim sa njim samim.

Bolje je pitanje zašto smo mi spojeni baš sa takvom osobom? Zarad sopstvene lekcije, zarad učenja, savladavanja prepreka zarad sopstvene budućnosti, zarad svoje dece i njihove dece. Odričući se budućnosti i prepreka koje nas tek čekaju, a koje nam je Bog dao kao i svu sreću i svaki osmeh, mi mu okrećemo leđa i idemo u ponor u koji vučemo sa sobom i svoju decu i generacije posle njih.

Zar opet da pravimo greh zbog koga ćemo učiti svoje lekcije kasnije? S obzirom na to da ih se nećemo sećati, da li da opet proklinjemo svoju sudbinu, osuđujemo Boga ili univerzum i tako polako i sigurno hodamo unazad?! Znam da je teško, ali nemamo pravo da otimamo sreću i radost svojoj deci, ali ni sebi. Zašto? Moramo napred i moramo ostaviti u miru one koji su otišli, jer im svojom tugom ne dozvoljavamo da idu tamo gde ih njihove lekcije vode.

Nije to naša kazna, niti velika nepravda, pa i ne treba da se ljutiti na Boga. Da bismo razumeli ili objasnili ljudski život trebalo bi nam mnogo više od jednog teksta. Ko je pročitao sve moje tekstove shvatiće možda samo mali delić toga.

Greška je u tome što mi život najčešće posmatramo kao jedinu šansu za realizaciju naših maštanja, ne verujući da postoji bilo šta pre i posle. Onda je veoma teško da bilo šta uteši, jer ispada da nas sam život demantuje, pa ovaj svet ispada nije poligon za učenje lekcija, savlađivanje iskušenja, odolevanje egu, sebičnosti, krutosti, nadmenosti, a ne raj.

Ako ne volite svoju sadašnjost, predali ste se, a to nije nula – to je izbor patnje!

Mi svoj život doživljavamo kao gradеvinu u koju smo utkali svoj rad i požrtvovanost, žеlje, planove, osećanja i snove. Ona оličava našu životnu filozofiju, stavove i pogled na svet.

Naš trenutni život nije usamnjeni trenutak bez ičega pre i posle njega, u tom slučaju život ne bi imao smisla. Kada nam se u životu dogodi neka iznenadna teška promena, to je kao da nam se ruši ta naša kula života. Ako se desi rušenje samo u jednom aspektu života kao na primer rušenje ljubavne veze ili poslovnog proekta to ukazuje da je ta naša kula pala jer nije bila izgrađena prema standardima neba i zemlje, po pravilima univerzuma i života. Ukoliko je promena teška, kada je u pitanju neka tragedija ili teži lom u nekom aspektu života, onda je to deo onoga što Bog hoće da mi naučimo kao lekciju u ovom životu kroz iskustvo.

Da još jednom ponovim: ne umiru drugi ljudi zbog naših lekcija, mi smo se upravo i sreli u istom trenutku baš kako bismo podelili jednu lekciju. To je teško razumeti u trenutku gubitka i bola, ali razmišljati na ovakav način je dokaz duhovne zrelosti i prihvatanja sopstvenih lekcija. U takvom trenutku čovek ne vidi svoju budućnost zato što su sve zaštite pale, mehanizmi su slomljeni i on je ostao nag, sasvim ogoljen pred licem рustoši. Treba malo vremena i prave perspektive da se u tom haosu uvidi promisao…

Na ruševinama snova, otvaraju se samo dva puta. Prvi je put Tanatosa: želja da se umre. Osoba može da se preda i da odluči da umre zajedno sa svojim snovima o životu. Odabravši dа živi na peреlu srušenоg sveta, osoba je faktički mrtva i nema budućnosti. Lekcija će morati da sačeka sledeću priliku!

Drugi put je označen kroz princip Erosa: to je simbol životne obnove. Čovek koji prihvati ovaj princip ostаviće ruševine za sobom i poći će ka budućnosti оslobođen okova pređašnjeg srušenog života. To je pravo herojstvo i dokaz naučene lekcije!

9.458 pregleda

2 mišljenja o tekstu “Šta je uzrok teške tragedije?

  1. Mnogo sličnih tekstova sam čitao i verujem da će onaj ko može da se ušemi u ideju da je sve lekcija i da se sve desilo baš zato što se moralo desiti, pronaći svoj mir i svoj put. Ja lično nisam uspeo, jedino što sam shvatio svoj sopstveni nemir. On mi je pratilac i saputnik u životu. Ne mogu apriori da prihvatim postojanje božanske sile, pre bi se reklo da sam anagnostik. I dalje smatram da su ovakvi tekstovi veoma korisni, jer bar daju neko drugo viđenje stvarnosti, na koje mi tradicionalno vaspitani nismo navikli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *