Šta je kriza života i kako izaći iz nje

Niko nije osuđen i kažnjen nekom izazovnom situacijom. Kriza u životu nije „kazna“ kako mi to zamišljamo. U krizi se možemo naći iz različitih razloga. Možda smo sami zaslužni lošim izborima, pogrešnim rezonovanjem i ponašanjem. Čak ni u tom slučaju kriza nije „kazna“ već logična, pirodno jedina moguća posledica. Veoma je važno da uočimo tu razliku, jer ćemo onda prestati da se osećamo kao žrtve i strepeti od neke više, zle sile koja nam šalje neku nesreću kažnjavajući nas za nešto. Univerzum ili Bog nisu neprijateljska sila od koje smo odvojeni i od koje treba da strepimo. 

Zašto više ne vidimo, u stvari, ne osećamo lepotu života? Zašto smo postali anksiozni i zašto stalno rešavamo neke probleme, zaglavljeni u nekim situacijama? Šta radimo pogrešno? – pitao me je učenik.

Ovo ti se možda i neće svideti, nismo mi ovde da bismo uživali. Rođeni smo da bismo išli u školu života i polagali ispite. To znači da život jeste niz izazova. Toga se, međutim, ne treba plašiti.

Izvini, ali ako mi kažeš da je život jedan veliki niz kriza i problema, ne vidim kako mogu da se opustim i ne plašim? Kako treba da se osećam? Koji je pravilni stav prema krizi?

Hajdemo korak po korak. Prvo moraš prihvatiti sopstvenu karmu. Kad to stvarno uradiš, pola toga će biti lakše. Potrebno je prihvatiti i sagledati situaciju, a onda početi raditi sa svojim životom.

Šta stvarno znači prihvatiti krizu?

Čovek koji ne prihvata svoju situaciju sve vreme se oseća kao žrtva. Plače, osuđuje sebe, druge, muči se pitanjima: Zašto baš ja? Zašto baš meni to da se dogodi itd. On želi da promeni situaciju. Želi da se vrati u svet u kome se kriza još nije dogodila i u kome se njegova situacija nije promenila. To je neprihvatanje krize! Čovek koji je prihvatio krizu shvata da od prenemaganja i samosažaljevanja nema ništa – to je najobičnije prošenje pažnje od drugih ljudi. On shvata da energiju treba da usmeri na menjanje sebe, a ne situacije. Taj koji shvata da su konci u njegovim rukama, da mora da se razvija prilagođavajući se i koji trenutnu situaciju doživljava kao zadate parametre u kojima treba da dalje razvija sebe – taj prihvata krizu.

U krizi ja mogu to sebi da ponavljam milion puta, da mislim tako, ali se ne osećam tako.

Upamti, emocija je samo izliv, impuls energije bez boje, mirisa i ukusa. Ono što određuje njen kvalitet je zapravo um. Tako da, ako možeš da misliš tako, uskoro ćeš se tako i osećati. Ne znam da li znaš, ali psiholozi su već utvrdili da osoba sigurna u sebe zauzima tačno određene položaje tela i u organizmu joj se luči koktel tačno određenih hormona. Ukoliko neko ko ne oseća nikakvu sigurnost zauzme identičan položaj tela kao onaj tipičan za osobu sigurnu u sebe, posle izvesnog vremena u organizmu će početi takođe da mu se luči koktel hormona identičan kao onaj koji se luči u organizmu osobe koja je sigurna u sebe. Uskoro, dakle, počeće i da oseća sigurnost. Da budem iskren, ako je emocija snažna, ako divlja i razdire nas, teško je disciplinovati um. U zavisnosti od vrste krize, ovaj zaokret se ostvaruje drugačije.

Pojasni mi to, molim te.

Postoje emotivne krize. Na primer, zamisli sredovečnu ženu, na pragu menopauze, koja je imala kvalitetan brak, kojoj je brak veoma važan i koja se mnogo trudi oko svog muža. Jednoga dana, dok je raspremala sto u kuhinji, na mobilni njenog supruga stiže poruka. Sasvim slučajno ona pogleda i vidi da je to poruka od neke žene koja prilično jasno indicira relativno intimnu prepisku između njih. Svet te žene se ruši. Ona doživljava čitav vihor snažnih emocija – izdaju, samosažaljenje, nepravdu, emotivnu povređenost, stid itd. U takvoj situaciji, um će teško moći da zauzme „ispravan“ stav i preuzme kontrolu u kratkom roku. U takvoj situaciji, ispravno je:

Prvo ne analizirati ništa, jer je um uznemiren i ne može jasno da sagleda situaciju.

Potom, ne treba se zatrpavati istom suštinom. To znači, emotivnu krizu ne zatrpavaj emotivnim kvazirešenjima. U našem primeru, bilo bi pogrešno odmah naći ljubavnika zarad osvete mužu.

Razgovor je neophodan, ali tek kad se um smiri i preuzme kontrolu. Da bi on bio u mogućnosti da preuzme kontrolu, potrebno je udaljiti se od emotivnog haosa i okupirati se drugačijim sadržajem. Idealno bi bilo udaljiti se od svega, otputovati negde, ići sa klubom na ronjenje, otići kod drage prijateljice koja živi u Parizu i koja nije previše bliska (da bi se izbeglo pretresanje situacije sa mužem), započeti dobar projekat na poslu…dakle, uroniti u svet drugačijeg kvaliteta. Po mom iskustvu, okupiranje drugačijim sadržajima mora da traje dovoljno dugo da se emocijama da prostor da se stvarno ohlade, a umu da se smiri. Minimum mesec dana. Ovo je ispravan postupak kada je kriza već nastupila i kada je buknuo požar.

S druge strane, ako se kriza manifestuje kao zaglavljenost u jednoj situaciji u kojoj smo duboko nezadovoljni ali u kojoj se ništa ne menja i ne dešava, ispravan odgovor je drugačiji. Na primer, neko je završio fakultet i nikako nije uspeo da pronađe adekvatan posao. Opcije su vrlo ograničene, uslovi rada neprihvatljivi, plata sramotno niska, energija loša. U toj situaciji, ispravan odgovor nije bežanje nekuda drugde. Tad treba da napravim razliku između forme i suštine – potrebno je uhvatiti za suštinu i tražiti drugu formu koja bi suštini dala adekvatniji izraz.

Ne razmem.

Šta je, na primer suština, lekarskog poziva?

Lečenje ljudi.

Upravo! Da li sam ja morao da budem zaposlen u bolnici i nosim beli mantil da bih lečio ljude?

Nisam siguran… valjda… – bio je nesuguran odgovarajući na moja pitanja.

Ne. Ne moram. Imao sam prijatelja sa kojim sam studirao medicinu. Učili smo zajedno. On je uvek učio samo ono što je bilo neophodno da bi položio ispit. Ja sam, s druge strane, obožavajući medicinu, često po njemu „gubio vreme“ praveći digresije, čitajući dodatnu literaturu koja je labavo povezana sa temom ispita. Sreli smo se pre neki dan. On radi u domu zdravlja, ima siguran posao i relativno malu platu. Nosi beli mantil. Tokom razgovora rekao mi je: “Eto, vidiš, ja na kraju završih kao lekar, a ti postade nekakav guru.“ Ja ga pitam: “Jesi li zadovoljan svojim poslom? Da li ga voliš?“ Odgovorio je: „O, ne, mrzim ga. Nisam dovoljno plaćen, uslovi u domu zdravlja su užasni, zatrpan smo gomilom administracije, oni pacijenti samo kukaju, očekuju od nas ne znam šta u onim uslovima, ja kao lekar opšte prakse radim više kao skretničar nego što lečim…“ Ja sam mu na to odgovorio: “Vidiš, ja mnogo volim ovo što radim. To mi donosi odličnu zaradu i puno fleksibilnosti. Ali znaš šta je najlepše? Ljudi dolaze kod mene, jer im je potrebna pomoć i traže lek za svoju dušu, za svoje psihičko stanje, za hronični zdravstveni problem. Dolaze stalno, jer osećaju da im pomažem. Ja lečim njihovu dušu, a ona njihovo telo i život.

Shvatam – odgovorio je i dodao – razumem svoj domaći do sledećeg susreta.

3 mišljenja o tekstu “Šta je kriza života i kako izaći iz nje

  1. Dragi Željko,kako dobar tekst,koliko istinit i koliko u pravom momentu za mene prosleđen(od prijateljice stigao jutros). Hvala što delite svoje uvide i svetlost. Praktikujem reiki( II stepen) i uživam u učenju, kako rekoste ,sa strane sakupljajući tuđe bisere,među kojima ima dosta vaših. Pratim vaš blog ali ovaj put sam eto morala i da prokomentarišem. Poštovani učitelju,još jednom hvala🌹 Olgica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *