Živimo svoj život trudeći se da poštujemo pravila univerzuma, lepih misli i pozitivnih emocija. Stvaramo svoj svet pokušavajući da ostanemo neoštećeni od svega lošeg što postoji oko nas, a onda jedno jutro neka druga realnost zakuca na vrata! Nepravda!
Dobio sam poziv da privatno obezbeđenje nekog „moćnika“ matretira moje roditelje, ulazi bagerima u dvorište naše porodične kuće, ruši sve pre sobom i kopa temelje za svoju investitorsku bahanaliju, kao da mi tu ne postojimo. Roditelji mi saopštavaju da su zvali policiju, ali da oni ne žele da dođu, kasnije saznajemo da su i oni deo klana zvanog „sila Boga ne moli, jer sila novac voli„. Kao ispravan čovek iz poštene porodice, zapitah se da li mi grešimo i da li oni zaista imaju pravo na to. Konsultujem nekoliko stručnih lica, po ko zna koji put, i shvatam da je „zakon“ na našoj strani ali da taj zakon na žalost selektivno funkcioniše, i da je sila i lični interes iznad tog zakona, što je najgore mi kao obični građani smo potpuno nemoćni i nezanimljivi tom zakonu.
Agonija počinje!
Moji roditelji žive na Beogradskoj opštini Rakovica. Pre 30 godina moj otac je pošteno i legalno kupio plac i sazidao kuću, sve po zakonu i po svim pravilima.
Ali zlo ne miruje, naše dvorište je zapalo za oko lokalnog moćnika, koji nije birao način da okupi sebi slične i nasilno otme polovinu placa. Nizom protivpravnih malverzacija, u saradnji sa opštinom Rakovica, protiv zakona su oteli naš posed. Saznajemo kasnije, i mnoge druge. Savet nadležnih je bio: pošto je zakon na vašoj strani, vi jeste oštećeni zato je jedini pravni lek privatna tužba.
Početak otimanja se događa pre par godina. Tada angažujemo advokata, koji za taj trenutak deluje podoban. Nemamo iskustva pa se hvatamo za slamku. Verujemo zakonu i poštujemo procedure i potrebno vreme. Suđenje počinje ali se ne završava.
U međuvremenu, na našu žaost naš advokat se „prodaje“ tuženoj strani jer u ovom svetu ipak je novac jako primamljiv prljavim dušama. To saznajemo tek u trenutku brutalnog upada nepoznatih ljudi u naš posed i matretiranja roditelja, dok je slučaj još uvek u procedurama „zakonom“ nerešen!
Panika, nemoć, beznađe, strah… sve su to stanja koja obuzimaju moju porodicu. Tražimo pomoć, oni koji bi mogli da pomognu „peru ruke“ i izvlače se na neke svoje načine. Razumljivo, plaše se jačih. Malo prijatelja zbija svoje redove ali malo mogu da pomognu jer dobrota i moć retko idu zajedno.
Prvo se javlja ljutnja na advokata, koji nas je godinama zavlačio i izdao, prećutkivao i igrao sve vreme za korist onoga ko nam brutalno otima. S obzirom da u porodici niko nije pravnik i da svi živimo po principu poštenja i verovanja, nismo uspeli da se snađemo u tako brutalnom činu nepoštenja.
Nakon straha kod roditelja se stvara bes i zameranje, razumem ih ali im objašnjavam da ne smeju da dozvole da ih prljave duše prevedu na svoj stranu i tako ugroze čistotu njihovih duša. Govorim im da opraštaju tom posrnulom advokatu i da se mole za njegovo zdravlje. Naravno, da mi ne veruju u tom trenutku.
Pričam im slučaj jednog klijenta koji je došao kod mene u velikoj nesreći. Žena mu je preminula o iznenadnog kancera pre godinu dana a u tom trenutku njegovom sinu jedincu dijagnostikovana je galopirajuća leukemija. Bio je van sebe, tužan, nesretan i vapio je za pomoći. U njegovom bio polju video sam potpunu suprotnost dobroti sa kojom mi se obratio. Od mraka i crnila nisam mogao da priđem njegovoj duši. Pomislio sam da nije i njega obuzelo neko stanje bolesti. Ali nije, to su bili slojevi tame koje je njegov um pravio godinama. Puno nesreće drugih ljudi, za koju je bio zaslužan, nadvilo se nad njim. Nisam mogao da shvatim šta se dešava.
Kada sam mu ispričao, kakvo je njegovo stanje, nije poricao ali nije ni otkrivao detalje. Rekao mi je:
Ne pitam šta košta da mi izlečiš sina!
U tom trenutku u prostoriji se toliko iskrivilo enegetsko polje da je bilo dobro što sam sedeo. Bio sam šokiran njegovom ponudom i objasnio mu da ja ne mogu nikoga da izlečim i da ja ne uzimam za to novac.
Predložio sam mu još jedan susret. U međuvremenu putovao sam energetski za njega i tražio način kako mu se može pomoći. Kada je došao sledeći put, bio je još u većoj panici jer se stanje sina pogoršavalo. Bio sam potrešen jer mi je osnovni poriv bio saosećanje. Tokom tog tretmana mračni slojevi su počeli da se razmiču i mogao sam jasno da vidim o čemu se radi. On je bio advokat, puno je unesrećenih ljudi ostalo iza njegovog rada koji je bio na strani novca a ne pravde. Sada sam ja bio šokiran. Šta reći čoveku koji je prodao svoju dušu nepoštenju i koristi.
Ipak sam mu rekao sve, plakao je kao malo dete ali nažalost šteta je već bila počinjena, predaleko je otišao. Na žalost uništeno se ne može povratiti. Sin mu je preminuo. Nisam ga više video. Nadam se da je shvatio na kojoj je bio stramputici jer nikada za dušu nije kasno da se povrati u dobro i svetlost. Pitam se samo, šta li sada radi sa bogatstvom koje je stekao!
Nakon ove priče moji roditelji su počeli da opraštaju našem advokatu i da se mole za zdravlje njega i njegove porodice a ja se nadam da će on shvatiti svoj put i na vreme se vratiti ispravnim delima.
Naša borba je nastavljena. Procedure našeg zakona se rastežu ne na korist naše pravde, dok bageri silnika ruše sve isred sebe.
Verujem da je ovo način da pronalađemo više ciljeve, učimo da ostajemo nepokolebljivi u dobroti i ispravnim delim, tako tešim roditelje.
Sažaljevam silnike koji nije u stanju da sagleda dalje od kratkoročnog interesa, jer žalosna je duša njegova kada ne shvata da je ravnoteža u univerzumu uvek u svojoj težnji, da sve mora da se naplati i da se loše uvek naplaćuje lošim.
Poznat je slučaj čuvene beogradske gradjevinske firme 2000-tih koja je, isteravši nedužne ljude sa jednog poseda, napravila zgradu svoje firme u eksluzivnom delu Beograda. Firma više ne postoji, bogatstvo nestalo a vlasnici mladi umrli. Suze unesrećenih su morale da budu umirene. Sve na ovom svetu mora da se uravnoteži, i to uvek u najgorem trenutku za one koji loše čine.
I posle se ljudi pitaju zašto neka deca i nedužni ljudi umiru a niko ne gleda u dela njihovih roditelja ili predaka. Žao mi je zbog toga i sve što radim, radim da bi ljudi shvatili da je jedini naš vredan izbor – činjenje dobra i u mislima i u delima.
Pitate se zašto se ovakve stvari dešavaju dobrim ljudima, kao što se dogodilo mojoj porodici!
Zašto što ne živimo ispod staklenog zvona, oko nas duvaju razni vetrovi koji nose i tuđe mrakove. Ne živimo mi u raju već u paklu a delima zaslužujemo raj ili ostanak u još gorem.
Nije ovde poenta zašto se nešto dešava već kako će svako od nas reagovati na iskušenja koja su samo provere dokle smo stigli na putu svog učenja i napredovanja duše. Od toga zavisi kakav će biti ishog, ne materijalan jer to je nebitno već duhovan. Svako tu radi za dobrobit svoje duše ili za crnilo u koje se zamotava. Zato ishod svake situacije može biti za naše najveće dobro a to je spasenje duše, jer jedino je to vredno.
Pomažem roditeljima da odole provokacijama uvreda, smejanju u lice i ponižavanju, uništavanju svega što su ceo svoj život sticali jer kao što postoji stara izreka „sila Boga ne moli„, tako i istina i pravda uvek pobeđuju.
Tešim majku koja plače dok sluša kako se obara stablo šljive koju je negovala i pravila džem od njenih plodova, jer ne postoji ništa na ovom svetu što nije za neko dobro. Hrabrim starog oca jer ništa nije vrednije od njegovog života. Samo strpljeni ostaju spašeni, i dočekaju dobro. Čekanje je gorko ali su mu plodovi beskrajno slatki.
Najbitnije je u nevolji sačuvati čistotu duše. Neka je prosto svim grešnima, idemo dalje, mi od dobrote odustati nećemo!