Da li baš sve može da se promeni?

Tema koju sam dugo istraživao jeste: šta nam je zapisano i nepromenjivo, a šta tačno zavisi samo od nas? Ljudi često govore da baš sve zavisi od našeg delanja. Možda ste stekli utisak i da ja to propagiram. Tanana je nit koja to razdvaja. Pokušaću da vam objasnim do kog zaključka sam ja došao u tim promišljanjima.

Razgovarao sam sa jednom prelepom devojkom i pokušavao da joj nađem mane. Bila je obrazovana, već sam pomenuo lepa, ali i poštena i dobra duša. Imala je sve preduslove da živi u miru i spokoju, ali nije. Bila je zaljubljena u “pogrešnog” mladića i sve što se između njih događalo bilo je iscrpljujuće za oboje. Prosto nije vodilo nikuda. Dugo su se razvlačili u tom poluodnosu ako se to uopšte može tako nazvati. Svaka njegova i najmanja poruka, jedan običan SMS bio je dovoljan da u njoj izazove velike nemire. Iz njene priče dalo se zaključiti da je i on upadao u kolapse svaki put kada bi se njih dvoje našli u blizini. Jednostavno, bili su na različitim talasnim dužinama, nisu se razumeli iako je postojala najbolja volja.

Pokušavao sam na razne načine da joj objasnim, ne pominjući naravno njega, koliko je loše da sebe drži u takvom nespokoju. Tražio sam način da doprem do nje kako bi me shvatila. Sve što sam pokušavao imalo je kratkotrajne efekte, odlazila je puna nade sa spremnom strategijom da ide dalje. Vraćala se uvek potpuno srušenog života jer bi se ponovo saplela i približila mu se. Nije mogla da mu odoli.

Jednom prilikom sam joj rekao:

Da li si ti svesna da se taj mladić nalazi u tvom biopolju i da ste prilično vezani. Mogli biste mnogo toga da naučite jedno od drugog, ali to se neće dogoditi jer ste oboje previše tvrdoglavi i prilično zaslepljeni iluzijama. Da li si ti svesna da ukoliko biste se venčali, ti bi živela kao zarobljenik? Tvoj život ne bi postojao, bila bi mučena pa čak i zlostavljana, deca bi vam jako patila zbog patološkog odnosa vas dvoje. To bi bila idealna atmosfera za razne bolesti, nesreće, svaku vrstu degradacije i destrukciju jer bi energetska struktura vaše porodice bila jako negativna. Da li si svesna da bi postojale velike šanse da te u takvom energetskom okruženju i ubije?

Šta si rekao, mi ćemo se venčati?! – izgovorila je ona ozarenog lica sa ogromnim ushićenjem i srećom.

Ona mene uopšte nije čula, a kamo li razumela! Ona je mogla samo da primi informaciju na koju je patološki bila podešena. Čula je samo ono što je želela. Bio sam šokiran toliko drastičnim primerom!

Sličan primer se dogodio kada me je dobra prijateljica zamolila da primim njene kumove koji nisu mogli da imaju dece. Oni inače nisu bili skloni tome da veruju u priče poput moje, ali čuli su za veliki broj uspešnih slučajeva parova koji su mi se obraćali za pomoć posle svih propalih pokušaja klasične medicine.

Prijateljica ih je dovela i ostavila ih same sa mnom, kako bi se oni osećali prijatnije. Nakon dijagnostičkog tretmana objasnio sam im zašto ne mogu da imaju decu i na koji način postoje šanse da se to promeni. Veoma lepo su primili sve što sam im izneo. Sve je išlo po planu. Zadovoljni su izašli iz moje ordinacije.

Nakon par sati nazvala me je moja prijateljica koja ih je dovela i rekla:

Da nisam prisluškivala i čula u potpunosti vaš razgovor, ja bih ti sada rekla da si neznalica i veoma loš čovek. Pošto smo izašli od tebe, oni su mi ispričali potpuno suprotnu priču od onoga što si im ti rekao. Ti si im objasnio na koji način su oni zaslužni za odsustvo potomstva i jasno im rekao kako to mogu da promene, a oni su meni ispričali da oni nisu krivi i da trebaju da nastave po starom. Kada sam im rekla da sam prisluškivala i da to nije istina, doživela sam napad razuveravanja gde sam shvatila da nije da oni tebe nisu razumeli već da su čuli šta su želeli.

Ego je veoma prevrtljiv, podmukao i opasan protivnik!

To me je nateralo da se ozbiljno pozabavim ovom temom jer sam bio u strahu: da li ja zaista na dobar način prenosim svoju poruku. Nije bilo reči o tome već o sledećem!

Iako još u starim vedama piše da je darma ono što smo dobili kao nepromenjivo u ovom životu, a da je karma onaj deo života koji sami kreiramo. Ja sam shvatio da mi imamo samo jasno zacrtan početak na osnovu onoga što je proživljeno do tog trenutka. U dogovoru sa Izvorom odredili smo odakle ćemo poći u ovom životu u odnosu na lekcije koje nam slede i one koje smo naučili dosada, kao i na lekcije koje smo doneli ne naučene iz prethodnih života. Kuda ćemo stići zavisi od nas, ali krajnje odredište je za sve isto. Ni jedna lekcija neće ostati nenaučena! Posledica tog učenja? Apsolutni mir i spokoj u ovom surovom svetu punom zamki, iskušenja i teškoća koje dolaze sa strane. Takođe, nepromenjivo je i to da ukoliko pređemo „granicu“ i počnemo da prljamo svoju i tuđe duše, bivamo smesta povučeni iz ovog života.

Veoma mali broj slučajeva su oni životi čije se duše pojavljuju zbog male lekcije koja, ukoliko se brzo savlada, bivaju odmah vođene u sledeće živote. Reč je o iznenadnim smrtima dece.

Sve ostalo je naših ruku delo!

Tu je i bila moja najveća nedoumica: zašto neki ljudi uporno lupaju glavom o zid i na kraju se ne opamete i tu i skončaju? Zar je moguće da su toliko slepi kod očiju i da su toliki mazohisti?

E tu leži odgovor! Za neke ljude je proces patnje čitava lekcija u ovom životu. Njihov put je težak u ovom životu. To je skup svih nenaučenih lekcija, okajavanja grešaka i prilika da zasluže bolje. To je njihov put i ne smemo se previše mešati jer bi to bila „medveđa usluga“. Po pravilima univerzuma oni mogu da se oslobode toga, ali su ljudi obično i suviše lenji, zato to izgleda nepromenjivo ili barem nemoguće promenjivo.

Pitate se da li je moguće da može postojati takva surovost? To je još jedan dokaz da ovaj život nije jedini i da naša duša putuje veoma dugačak put kako bi ni iz čega postala nešto i tako se poistovetila sa svojim Tvorcem, sa Izvorom!

Iz tog razloga, na nama je da uz saosećanje i ljubav objasnimo grešku onome ko je u problemu, da mu ponudimo pomoć, ali i da pre svega poštujemo odluku, makar i onu da se nastavi sa udaranjem u zid. Ni tada nećemo zatvoriti vrata. Ta osoba treba da zna da je naša pomoć uvek čeka ako odluči, ali i gde je granica koju u suprotnom ne mogu preći i tako narušiti naš život.

I na kraju, zapamtite, sve može da se promeni, ako vi to želite, ali samo u vašem životu! Kod onih koji nisu vi neke stvari ipak treba da ostanu onakve kako ih oni odaberu bez obzira koliko to vama delovalo neshvatljivo. To je njihova otplata zarad spasa njihove duše, pa ko uspe uspe. Davno je jedan mistik rekao: Malo je odabranih, ali dovoljno! Surovo ali istinito.

10.043 pregleda

3 mišljenja o tekstu “Da li baš sve može da se promeni?

  1. Ovaj tekst kao da opisuje moju jako dobru drugaricu, u stanju je da iz razgovora od sat vremena izvuče jednu rečenicu i shvati je na svoj način. Postalo je neverovatno naporno biti 100% fokusiran da se ne kaže nešto „pogrešno“ u razgovoru. Tu sam zauvek za nju, ali definitivno je ljude ponekad potrebno pustiti da idu svojim putem iako se ne slažemo sa njim. Hvala Vam Žarko na divnom i inspirativnom tekstu.

  2. Odličan tekst, spoznaja je ono što do većine ljudi ne dopire ..učaure se u jednom problemu,stanju i to ponavljaju u svim odnosima (novim,starim..) nekritični prema sebi,nespremni da druge (po)slušaju, preispitaju sebe.. naprave razliku između stanja gdje ih neko čini nasmijanim,srećnim i onog gde jih neko guši i uzima im dušu.

  3. Hvala na poucnim informacijama i zivotnim savetima…
    Nismo svi isti, nemamo svi dovoljno istu snagu da se odupremo surovim zivotnim izazovima i teskocama. Sa druge strane, retko je da osoba preuzme odgovornost za Svoje postupke, ma kakvi bili, naravno, lakse je okriviti nekog drugog. Ali, nije bas uvek tako, uvek ima neki rogati koji srecu kvari. On moze biti bilo ko, cak i rod rodjeni. Kao u mom slucaju. Dugo sam smisljala „njene razumne“ odgovore na pitanje: Zasto si mi to ucinila? Ja sam tvoja krv, meso, od tvoje sam celije postala? Zasto meni, majko moja? U odgovorima njenim nista konkretno, valjano i normalno, osim: „Tako je ispalo, bla, bla…“. Nije bas tako, ali u buducnost ne mogu ako ne zakopam proslost. A to sad mogu, cak se divim sebi, ponavljam: ja to mogu, umem, smem, BAS me briga sta ce NEKO TAMO da kaze.
    Docekala sam SVOJIH 5 minuta odlucujucih, moram da priznam da se divim sebi, ali nisam narcisoidna, nemojte da to pomislite. Samo sam neko ko je dugo vodio bitku sa samim sobom…a na licu osmeh, zene mi zavide, misle sve mi je idealno. E pa nije bilo, a to niste znale i vrhunac je sto sam pobedila svoje unutrasnj demone, a za javnost zadrzala status uspesne, srecne i ostvarene zene.
    E to je prava stvar, sada, ovde i odmah. A dalje u zivotu sledim krilaticu „Bice kako ce biti, a bice samo najbolje“. Rika Zarai

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *