Prvi korak je težak zato što je najbliži nama.
Zato treba da krenemo od sebe!
Niko se nije sapleo ležeći u krevetu. (ali)
Niko se nije ni najeo samo od ležanja!
Sa mnom je sedeo mladić, obavijen oblakom problema i beznađa. Otišao je od kuće, mislio je da je odrastao, a onda su došli problemi. Okrivio je roditelje. Sada već dugo nisu u kontaktu – oni čak ni ne znaju da li je on živ. Ništa mu u životu ne ide, propada mu sve čega se uhvati. Ne može da se skući, nema posao, ne može da zasnuje porodicu. Njegov stav o tome? Teška materijalna situacija, pogrešne odluke u porodici… Sve u svemu – roditelji su krivi.
Osećate se loše?
Ne ide vam? Bolesni ste? Nesrećni?
Ovaj momak je samom sebi stavio bukagije na noge. Osuđuje svoje roditelje, a želi da postane otac. Osuđuje svoju porodicu, a želi da zasnuje novu. Traži dom, a iz doma je pobegao. Može li iko da napravi ono što je takoreći celog života rušio?
Sećam se jednog sličnog slučaja. U pitanju je bila mlada žena koja je došla sa kancerom dojke i problemom s jajnicima. Iz rutinskog razgovora nije se mogao naslutiti nikakav direktan uzrok bolesti. Ipak, ono što je otkrivalo njeno energetsko polje bilo je šokantno. Problem svakako nije bio mali. Ova devojka gajila je u svom srcu osudu prema svojoj majci, osećala je patološku mržnju, potrebu da joj naudi i da je uništi, iako među njima nije bilo komunikacije.
Pre nego što je osudite, znajte da ni ta priča nije laka. Njena mržnja potiče od uslova u kojima se rodila. Njena majka se u mladosti bavila najstarijim zanatom. Jedne noći, pijana, zatrudnela je sa nekom mušterijom. Nije znala ni sa kojom. Saznala je da je trudna kada je već bilo kasno prekinuti trudnoću, pa je nastavila svoj rad sa namerom da po porođaju prosto udavi bebu i nastavi svoj život. Sve je isplanirala i u trenutku porođaja bila je sasvim sama. No, dok se pripremala za zločin, plač bebe je začula komšinica koja je nepozvana upala u stan i posle duže fizičke borbe otela bebu i pobegla. Sve što je dobra komšinica mogla bilo je da dete odnese majci ove nesrećne žene, pa je tako ova devojka odrastala uz svoju baku. Mrzeći svoju majku, ona je ugrozila sopstveni sistem za reprodukciju. Njoj nisam mogao da pomognem: kada sam joj saopštio uzrok njene bolesti, samo je ustala i otišla. Čuo sam da je ubrzo umrla.
Odnos prema roditeljima neće uvek ugroziti reproduktivni sistem. Svaki slučaj je poseban. Pomenuo bih i jednog mladića koji nije reagovao na terapije koje su mu lekari prepisali, a imao je ozbiljne probleme sa srcem. Posle pregleda utvrdili smo da je zbog jakog osećaja ljutnje prema ocu i majci podsvesno sebe povređivao. Poslednjih godina to ga je dovelo u konfliktne situacije sa drugima, pa ih je nesvesno energetski povređivao i naravno trpeo povratne udarce. Pojavili su se i problemi s leđima. On je jako dobar i pošten čovek, pa ga je njegova duša zaštitila. Reakcija je prebačena na fizičko telo kako bi se duša spasila. Da se nisu pojavili bolovi u leđima, kao šansa za spas duše, vrlo brzo bi umro od srčanog udara.
Vratimo se najzad na momka koji sedi u mojoj kancelariji. On je srećom shvatio u čemu je problem i radi na tome da savlada svoju lekciju. Razdor između deteta i roditelja deformiše najnežnije strukture energetskog polja koje su odgovorne za normalne, dobronamerne odnose sa svim ljudima. Kontaktirao je svoje roditelje i sam taj čin pokrenuo je mnoge promene koje će, ako on istraje, dovesti mnoge stvari na svoje mesto. On nije nastavio istim putem koji ga je odveo iz kuće – počeo je da menja sebe i tako dozvolio njima da se promene. To su pozitivni kompromisi koji služe da pomažemo jedni drugima. Ubrzo je našao devojku i počeo s njom da živi u svom stanu. Počeo je da gradi nov, zdrav odnos i nadam se svoju divnu porodicu.
Ljutnja na roditelje je besmislena. Svako od nas u sebi zna da nam oni misle dobro. Ako je to istina, onda treba priznati da oni u datom trenutku nisu bolje ni mogli ni umeli. Ne možete kriviti druge, a pogotovu ne roditelje za svoje neuspehe. Ako vas oni nisu naučili, naučiće vas neko drugi, naučićete sami – to je vaša prilika da zasijate. To je vaša lekcija!
S druge strane, i roditelje i mesto i situaciju u kojoj smo se rodili biramo sami. Da, da, biramo sve to, svaki detalj, zato što nas naše lekcije vuku da idemo dalje. Nekada je teško, priznajem, ali to je kao da vam je univerzum ponudio da probate svaki sladoled pomalo, vi izabrali jedan, a onda se taj jedan čini najgori. Poneta nije kakav je, poenta je da ste ga vi izabrali! Jeste, najbolje je kada imate jak temelj u porodici. Još bolje je kada osim temelja imate i jedan sprat i okućnicu. A što ne biste čekali i krov da se stavi? Gde ste onda tu vi? Gde je vaš doprinos sopstvenom životu?
Roditelji su dobronamernici kojima uvek moramo pokazati poštovanje.
Dali su nam šta su mogli i koliko su imali, ostalo je na nama.
Koliko godina treba da imate da biste uzeli život u svoje ruke?