Duhovnost više nije luksuz života, već apsolutni imperativ ljudskog zdravlja i opstanka. Duhovnost se može povezati sa svim ljudskim iskustvima, ali ona ima posebno blisku vezu sa ljudskom kreativnošću i svešću o svetu oko nas, sa odnosima – bilo sa samim sobom, sa drugimaili sa transcendentnom stvarnošću, imenovanom ili neimenovanom, ali često nazvanom univerzum, Bog, božansko ili duh. Duhovnost se takođe može povezati sa percepcijom radosti i patnje, poštovanjem i predavanjem nečemu što smatramo razumnim osloncem života.
Kako da znam da li napredujem na duhovnom putu? – pitala me je moja učenica.
Na početku svog duhovnog puta ljudi često osećaju frustraciju. Frustracije se rađaju kad je način funkcionisanja sredine u suprotnosti sa ličnim. Taj sukob može vremenom da postaje sve dublji ako mi radimo na sebi, a drugi oko nas ne rade nužno to isto. Neki odustanu od rada na sebi zbog toga. Međutim, to je faza, period hipersenzitivnosti kroz koji moramo da prođemo dok kopamo po sebi. To je proces u kome se formira nova baza. Polje izazova mogu da budu međuljudski odnosi, preosetljivost na čulne inpute, profesionalni standardi, bilo šta… To traje jedno vreme, a onda se formira stabilnija baza. Kasnije, takođe mogu da dođu slični, mada suptilniji periodi hipersenzitivnosti. Ali tada pojedinac ima iskustvo koje prepoznaje i sa tim se bolje nosi. To je put nastavka rada na sebi, jer je to način da poboljšamo svoju stabilnost tako da je nivo te frustracije postepeno sve niži. Ali netačno je da će nas rad na sebi zaštititi od tih frustracija… Pitanje je koliko nas to spolja zaista uznemirava i troši – u tome se ogleda stepen našeg unutrašnjeg napretka. To je check point.
Uzmimo za primer karijeru. Radeći na sebi menjam svoj lični doživljaj posla,ali ne nužno i njegovo društveno vrednovanje.
Ne znam… i dalje imam problem da stvarno razumem kako me duhovnost čini funkcionalnijom u nesavršenom, realnom životu. Kad god govorimo o duhovnosti, ja uvek zamišljam monaha ili pustinjaka koji je van svih tokova ovozemaljskog života – rekla je.
Nije tako. Sa razvojem duha sve smo više prisutni. Duh uči da budeš sada i ovde. Seti se one priče:
Jedan učenik, nakon mnogo godina meditacije i duhovne prakse, zaključi da je dostigao prosvetljenje. Ponosan uputi se u drugu zgradu svog manastira učitelju da sa njim podeli radosnu vest. Pošto je napolju padala jaka kiša učenik je poneo i kišobran. Kada je stigao do Učitelja ponosno je uleteo u sobu i s radošću mu saopštio:„Učitelju, ja sam prosvetljen!“
Stari Učitelj se osmehnuo i upitao svog učenika:„Kad si ušao u moje odaje, ispred vrata si izuo nanule?“
„Da?“
„Pored koje nanule si ostavio kišobran – leve ili desne?“
Učenik tada shvati da ne zna odgovor na to pitanje te da samim tim nije ni prosvetljen, jer nije uvek u sadašnjem trenutku.
Razumem, ali imam osećaj da me taj rad na sebi i okretanje kadrugačijim vrednostima udaljava od ljudi koji su oko mene. Kada pokušam da pričam sa njima o duhovnosti, često me gledaju kao da sam pala s Marsa.
Znaš li onu priču: Jedne noću četiri rabina posetio je anđeo. Anđeo ih je probudio i na krilima ih odneo u sedmi Podrum Sedmih nebesa. Tamo oni ugledaše sveti Ezekijelov točak. Silazeći nazad na Zemlju, prvi rabin je, nakon što je sagledao takvu divotu, izgubio pamet. Potom je do kraja svojih dana lutao polulud peneći o čudima koje je video. Drugi rabin odreagovao je cinično:“Oh, samo sam sanjao Ezekijelov točak. To je sve. Ništa se nije stvarno desilo.“ Treći rabin je bio pod snažnim utiskom i silno je želeo da podeli s drugima ono što je video. Išao je okolo i stalno pričao o točku – kako je on izgledao, od čega je napravljen, koliki je, šta sve to iskustvo zapravo znači itd. Tako je vremenom zalutao sledeći meandre intelekta i izdavši svoju veru. Četvrti rabin, koji je bio pesnik, vratio se kući, uzeo je u ruku papir i pero, seo pored prozora i počeo da piše pesmu za pesmom slaveći sokola koji je prekrio nebo, zrikavce noću, svoju ćerkicu u kolevci, beskraj zvezdanog neba. On je silno zavoleo život i počeo je da u njemu uživa više nego pre.
Stvar je u tome da budeš sada i ovde, prisutna i svesna i sebe i svoje okoline. Na taj način ćeš uvek naći put kako ćeš iskazati svoje gdedište, a da ono ne stvori odbojnost, već da bude inspiracija neupućenima.
Ćutala je neko vreme gledajući me, a onda je progovorila uz osmeh dok je njen pogled govorio da je počela da sklapa mozaik:
Ima li kraja našem duhovnom putovanju? Ima li on cilj?
To je proces i stalno putovanje. Biti duhovan ne znači stići na cilj, već biti stalno u balansu. Duhovnost znači stalno se vraćati u balans.
Ponekad i ja gubim ravnotežu kao i svi. Razlika je u tome što oni koji više rade na sebi brže primećuju da gube balans i lakše i brže se u njega vraćaju.
Biti duhovan ne znači stići nekuda, zauzeti i posedovati to stanje i tako biti nedodirljiv od iskušenja i lekcija života. To je neprekidni proces svesnosti trenutka i njegove suštine i uzročno-posledičnosti, mirno reagovanje sa težnjom ka spokoju, uz otvorenost za učenje uz odsustvo ograničenja ega.