Kako očajan život postaje savršen?

Lako je tebi, tvoj život je savršen, a ja sam tako očajna. – rekla mi je prijateljica koja mi se obratila za savet. Bolovala je od gastroenteritisa, a on je zapravo polako napredovao od početnog gastritisa.

Savršen život nije ništa manje bez problema nego onaj koji smatramo očajnim, samo što je tu i znanje i veštine koje su potrebne da se problemi reše.

Kako ne shvataš, na svu muku koju imam oko bolesti uginuo mi je pas. Kako da ne budem očajna?!

Smrt voljenog bića je uvek najteža stvar u našim životima, bez obzira da li smo to očekivali ili ne. Baš zbog toga treba da znamo i da pokušamo da prihvatimo nekoliko stvari:

1. Nemoguće je umešati se u taj proces jer svako ide kada mu je vreme.
2. Nemoguće je takođe ne biti tužan, tako da ne možemo izbeći period tugovanja.
3. Niko i ništa vas ne može utešiti u tom procesu.

Ja na primer, zbog toga i ne pričam o tim stvarima.

Dobro, slažem se sa tobom da je smrt nepromenljiva i da me niko ne može utešiti, ali ja sam bolesna i ne mogu da podnesem sada i to.

Prvo prihvati situaciju takvu kakva je i shvati da je to deo tvog života u ovom trenutku. Drugo, kada uđemo u taj, po nama, začarani krug loših događaja, prvo moramo naći snage da se ne identifikujemo sa sopstvenim mislima i osećanjima.

Ali ja sam bolesna, ja ne mogu to!

Prvo, ne traži opravdanje u bolesti. Drugo, čini mi se da je uzrok negde mnogo dublje u tvom životu i zato se osećaš loše.

A zašto u životu postoji loše?

Svi mi ponekad, kada smo saterani uz zid, poričemo suštinu, tražimo sebi opravdanje itd. Ali treba shvatiti da to samo produžava našu agoniju, a ne donosi nam nikakve koristi! Zato sam samo posmatrao prijateljicu pogledom koji je govorio: Ne pokušavaj da me lažeš i okolišaš!

Ne mogu da prihvatim svoj život ovakav kakav je. Život je postao odvratan od kada sam završila fakultet i od kada sam prinuđena da radim.

Ko te je prinudio da radiš?

Ma znaš i sam, roditelji, jer sam studirala deset godina i oni više nisu hteli kako kažu da finansiraju moje parazitiranje. Stvarno nije bilo tako. Moj fakultet je težak.
Pre samo petnaest minuta mi je u neformalnom razgovoru rekla u „šali“ da je isti taj fakultet završila u kafiću. – hvalila se kako je snalažljiva.

Znači ti sada ne želiš da svariš svoju realnost, zato si se razbolela?

Kako to misliš?

Gastritis, koji si prvo dobila, je zapaljenje želuca koji je zapravo mesto na kome počinjemo proces varеnja onog što smo uneli u sebe, bila to hrana ili tečnost. U tvom slučaju to mogu da budu i misli i emocije sa kojima si suočena. U želucu nastaje glad, bilo da je glad za hranom ili za emосionalnom hranom i ispunjenjem koja nam nedostaje. Dok nisi počela da radiš, život je bio lagodan jer su drugi brinuli o tebi. Sada kada moraš sama da se pobrineš za svoju realnost, odjednom ne možeš da svariš život takav kakav jeste. Zapaljenje podrazumeva iritаciju. To osećanje napravilo je nešto što uvlačiš u svoj sistem. Kada to nešto uđe u želudac, nema druge nego da ga obradiš. To nešto tebe ozbiljno uznemirava i čini da bi volela da ga оdbaсiš. Ti sada nemaš drugog izbora jer ti roditelji ne dozvoljavaju da se vratiš na staro. Zato je čitav tvoj sistem za asimilaсiju i integraciju tvoje realnosti uznemiren i čini da se osećаš frustrirano i iritirаno.

To nije tačno, meni je pas uginuo i zato se osećam loše! – zacrvenela se dok je to govorila.

Ne pokušavaj da me skreneš sa teme! Gastroenteritis koji si nakon toga dobila, jer nisi naučila lekciju, je zapaljenje creva najbližih želucu. To ukazuje na to da je ono što te iritira sada veće nego ranije dok si imala samo gastritis jer sada pogađa ne samo tačku ulaska već i tačku izlaska hrane. Meni to govori da si tako snažno iritirana onim što se događa da ne možeš da ga apsorbuješ već ga tako zapaljenоg otрuštaš.

Ja se uopšte ne slažem sa tobom! – rekla je na ivici suza.

Ja nisam nikada naučio ništa od ljudi koji se slažu sa mnom. Možda je bolje za tebe da pokušaš da razumeš.

Počela je da plače. Plakanje je trajalo prilično dugo, toliko da mi je već bilo neprijatno. Nisam je prekidao, samo sam ćutao i čekao. Kada je prestala, pogledala me je i rekla:

Ja ne želim da radim i hoću da se vratim kod mame i tate da se oni brinu o meni!

Znao sam da je ona tom rečeničom priznanja već napravila prvi korak na putu da se udalji od svoje bolesti.

Ja ne mogu drugačije da živim!

Nikada ne reci da nešto ne možeš dok još nisi probala. Hajde da napravimo jedan dogovor. Ako ti uspeš u tome, ja ću učiniti šta god se sada dogovorimo. – ponudio sam joj pogodbu jer mi je neizmerno bilo stalo da joj pomognem, ne sluteći u šta se uvaljujem.

Ti pevaš tradicionalnu muziku iz hobija. Misliš da je meni tako lako da uradim ovo? E, evo ti izazova: snimi album! To je od prilike jednako teško kao meni da naučim da živim ovako kako mi je nametnuto. – rekla je želeći da osujeti moju želju da joj pomognem.

Krenuli smo zajedno da menjamo, prvo njenu sliku o realnosti. Ja sam joj davao smernice, a ona je pažljivo slušala i marljivo delala. Nije više pokušavala da se suprostavlja i vrlo brzo je počela da uživa u činjenici da svoj život može da drži u svojim rukama.
Korist od toga počela je da se manifestuje, a najbolje tek dolazi. Više ne brinem za nju.

A, da. I ja sam izvršio svoj deo pogodbe. Kako je ispalio, prosudite sami. 😊

www.damar.rs