Ne umire se od gladi, već od straha od gladi

Na svom putu samospoznaje mnogi od nas znaju sada već izlizane fraze da sve zavisi od nas, da treba pozitivno misliti, ali retko ko ume to i praktično da primeni kada ga život dovede u ćorsokak.

Dobila sam otkaz danas – rekla je moja draga učenica došavši kod mene.

Sedeo sam mirno i nisam reagovao na njen dramatični početak iako sam video da je očekivala makar naznaku neke zabrinutosti. Umesto toga, rekao sam joj:

Već dugo se žališ da te taj posao sputava, da te ne inspirirše, da ti ograničava putovanja i da zbog njega ne možeš da razvijaš akademsku karijeru koja ti je primarna kao ni nova interesovanja koja te već dugo okupiraju.

To je tačno, ali tri četvrtine mojih mesečnih prihoda dolaze od tog posla.

Verovatno i još više tvoje energije odlazi tamo.

Zamislila se nad ovim mojim komentarom, a onda rekla:

Dok sam se vozila ka tebi, sećala sam se svog početka na tom poslu. Bio je obećavajući. Radilo se o konsaltingu u oblastima koje sam predavala na fakultetu. Izgledalo je kao savršena kombinacija teorije i prakse – bila sam ponosna pred svojim studentima što nisam samo prašnjavi teoretičar zatrpan knjigama (“estetičar, vrlo ružan, u bezličnoj sali govori o lepoti”). Međutim, posla nije bilo dovoljno, projekti su bili vrlo retki, nedovoljno zanimljivi, neinspirativni, prilika za učenje i praktičnu primenu nije bilo. Bilo je očigledno da naše tržište ne traži takve sofisticirane i skupe usluge. Dodatno, kriza je finansijski uništila skoro sve potencijalne klijente. Prolazile su godine, razočaranje se produbljivalo, ali plata je redovno stizala. Ignorisala sam slutnju da je brod nepovratno okrenuo u pogrešnom pravcu, jer živela sam udobno, a i dalje sam mogla nesmetano da radim ono što stvarno volim – predajem na fakultetu. Međutim, u toku poslednje dve godine, u mom akademskom radu počele su da se pojavljuju nove prilike koje su zahtevale veće angažovanje i česta, duža putovanja u inostranstvo. To je bilo ostvarenje mog profesionalnog sna. Međutim, u kancelariji nisu bili oduševljeni kao ja. Diskretno mi je stavljeno do znanja da se od mene očekuje da budem ovde, na raspolaganju, za slučaj da odnekud ipak iskrsne novi klijent. To ograničavanje me je u početku iritiralo, međutim, vremenom je prerastalo u nemir i nezadovoljstvo koji su puštali koren u mojoj duši. Kao za inat, akademske prilike u inostranstvu su se umnožavale, a pošto projekata za mene ovde nije bilo, osećala sam da ne zarađujem platu zbog čega mi je bilo sve teže da zatražim odsustvo. Da li sam nešto preduzela kad sam već videla da brod tone? Ne. Zašto? Iskreno, samo zbog te plate.

Shvatio sam njen problem i zatim joj rekao:

Zamisli labuda kome su data krila i koji treba da leti. On ima i noge, dakle, može i da hoda. Kada labud leti, on ne zna hoće li naći hranu ili će ostati gladan. Jednog dana taj labud slučajno sleti u kokošinjac. Zbunjen, vidi da kokoške žive i hodaju u blatu, ali da im gazda redovno, tri puta dnevno, donosi hranu. Labudu se to dopadne, jer je sigurnost privlačna. Labud je znao da uvek može da raširi krila i poleti i tako napusti kokošinjac. Ta misao ga je umirivala. On je čak, s vremena na vreme, to i činio. Međutim, na dnu kokošinjca bilo je blato i ono se, kako je vreme prolazilo, lepilo labudu za nožice i tako mu sve više otežavalo da se odvoji od tla i poleti. Što je labud duže bio u kokošinjcu, sve ređe ga je napuštao. Da je labud trebalo da bude u kokošinjcu – ne bi ni imao krila.

A šta će biti ako labud ode iz kokošinjca i ne nađe hranu? – pitala je shvativši paralelu.

Da je labudova energija takva da ne može da nađe hranu, imao bi zakržljala krila, nosio bi jaja i bio zaklan jednoga dana. Pošto su mu data krila, dato mu je i da leti i da nađe hranu. Ali, ako labud izabere da živi kao kokoška, biće kokoška, život će mu biti kokošiji – ješće, nosiće jaja, ješće, nosiće jaja, kreativnost nula, a u blatu sve dublje i dublje. Jednog dana će čak i greškom biti zaklan, jer ga posle nekog vremena ni gazda kokošinjca više neće razlikovati od kokošaka. Ako su ti data krila – leti, za hranu se ne boj.

Ali… – pokušala je da se brani, ali sam je prekinuo.

Budeš li se osvrtala i gledala u kokošinjac, udarićeš u prvu banderu i naći 1001 razlog zašto zapravo nije ni trebalo da izađeš iz kokošinjca. Kada jednom raširiš krila – nema gledanja unazad. Zaboravljaš kokošinjac i letiš. Kada nađeš prvu oazu bićeš zadivljena izobiljem i shvatićeš koliko je onaj kukuruz u kokošinjcu bio jednoličan. Tajna je u tome da, što budeš duže letela, krila će ti biti sve jača, vid sve oštriji, nalazićeš sve lepše oaze i otkrivati sve divniju hranu pa ćeš svetu davati mnogo lepše blagoslove svojim životom.

Strah je jedina stvar koja može da te blokira. Ostaćeš gladna samo ako frekvencija tvog straha od neuspeha bude jača od frekvencije tvoje želje za uspehom.

Poleti i vrlo brzo ćeš početi da uživaš u tom čistom vazduhu. Kokošinjac tamo dole suviše je blizu svinjcu i oseća se.

 

3 thoughts on “Ne umire se od gladi, već od straha od gladi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *